Freska_Istorija 1 SS

ИСТОРИЈА ЗА ПРВИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
Како хришћани нису могли овом захтеву да
изађу у сусрет, уследио је општи прогон у коме
су многи изгубили животе. Још већи и страшнији
био је погром који су спровели Диоклецијан и
његови савладари почетком IV века н.е. Циљеви
овог прогона били су у основи политички:
требало је уништити хришћане који су одбијали
да поштују римске богове, тиме и римску државу
и владара. На хиљаде људи мучено је и убијено,
али прогонитељи нису остварили своје циљеве.
Неки су се сломили пред претњама и мучењем,
али су зато многи други умрли мученичком
смрћу, што је само оснажило уверење осталих.
Већина хришћана се крила или бежала, али није
одустала од своје вере.
Прогони су постепено обустављени током
прве деценије IV века н.е. На истоку их је
углавном зауставио Галерије, својим Едиктом
милосрђа из 311. године. Разлози
заправо нису били милост (цар је био суров
човек и искрено је мрзео хришћане), већ
свест о њиховом неуспеху и царева болест.
На западу, Константин Велики их је окончао
већ по свом доласку на престо, 306. године
н.е. Он је већ тада показивао велико интересовање
за ову хришћанску религију. Неколико
година касније она ће га придобити у
потпуности. Када је 312. године Константин
поразио свог противника Максенција у бици
код Мулвијског моста, хришћани су ту победу
видели као своју. Константин је за њих
био оруђе јединог Бога, његова победа чин
Божје воље. Следеће године су се западни и
источни цар, Константин и Лициније, срели
у Милану и издали знаменити Милански
едикт. Овим актом проглашена је верска толеранција
у царству. Хришћанима је обећана
надокнада за штете и страдања претрпљена
у прогонима.
ширења ове вере. У последњих деценију и по
своје владавине, Константин је много времена
посветио црквеним питањима и решавању
спорова између хришћана. Већ у време
Константина, хришћанство је стекло знатне
привилегије. После њега, оно тежи да доминира
у царству. Међутим, успон хришћанства
успорили су оштри сукоби између самих
хришћана. За разлику од паганских учења,
хришћани су тешко трпели и мале разлике у
учењу или ритуалу. Искривљено учење било је
тежак грех, који је могао стајати човека његове
душе. Таква учења су називали јересима, а
њихове носиоце јеретицима. У IV веку н.е.
нарочито је био оштар сукоб између присталица
никејског учења (донетог на црквеном сабору у
Никеји 325. године н.е.) и аријанаца, ученика
египатског свештеника Арија. Присталице
никејске догме су веровале да су Отац и Син део
истог божанског бића и да су одувек постојали.
Аријанци су, напротив, тврдили да је Христ
најсавршенија творевина Бога, али да сам није
Бог нити је идентичан Богу. Између две групе
долазило је до расправа, неслагања, сукоба, па
чак и насиља. На крају је никејско хришћанство
тријумфовало, а аријанци су стављени ван
закона и прогоњени. Ипак, аријанско учење
је било врло раширено у Римском царству,
а пренето је и ван његових граница, међу
германска племена. Самог Константина Великог
на самрти је крстио један аријански свештеник,
а и Константинови синови су били наклоњени
овом учењу.
ХРИШЋАНСТВО КАО ЗВАНИЧНА
РЕЛИГИЈА РИМСКОГ ЦАРСТВА
У
то време хришћани су и даље били
мањина у царству, али се то променило
током IV и V века. Пример цара који је
постао хришћанин и утицај сада хришћанског
двора били су пресудни чиниоци даљег
Слика Исусовог распећа из једног сиријског
рукописа (VI век). Ово је најстарија сачувана сцена те
врсте у неком рукопису.
241
Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући
фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу
са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.