Freska_Istorija 1 SS

ИСТОРИЈА ЗА ПРВИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
Прехрамбени производи попут жита, уља или
вина у антици су преношени у керамичким
посудама
Производња велике количине хране имала би
мало смисла, уколико се та храна не би могла
сачувати од брзог пропадања. Надаље, да би
транспорт и трговина храном били могући, неопходно
је прехрамбене производе похранити
у практичне посуде, јефтине за израду и погодне
за преношење. Ту улогу је преузео велики
проналазак праисторијских људи, пренет у
наслеђе античком свету – керамика. Запечаћена
грнчарија била је једини јефтин и приступачан
материјал способан да потпуно изолује садржај
посуде од спољашње средине, и тако спречи
кварење и пропадање производа. Данас су
музеји ширем света препуни ових керамичких
посуда и њихових остатака. Изузев ако нису нарочито
лепо украшени или изузетни по облику
или величини, ови предмети ретко кад изазивају
пажњу посетилаца и можда остављају утисак
неважности. Али такав утисак је потпуно
погрешан – у питању су израђевине од којих је
зависила читава привреда античког света.
Градови су, наравно, у целини имали разноликију
привредну основу од сеоског залеђа.
Међутим, у антици број људи који је могао
да приушти да се не бави пољопривредним
радом, или физичким радом уопште, био је
веома мали. И у најразвијенијим друштвима
земљорадничко становништво чинило је огромну
већину. Занатлије, трговци, продавци,
морепловци, лекари, професионалне атлете
и др. чинили су највише неколико процената
укупног становништва. Привилегована
елита која није морала да ради чинила је
још мањи део популације, обично испод 1%.
Одређене античке заједнице, које су биле
нарочито развијене и имале традицију успешног
мореполовства, могле су да специјализују
своју пољопривреду, да производе
скупље културе попут маслина, смокви и
винове лозе. Производи базирани на овим
културама, као што су вино или уље, били
су тражени свуда по античком Средоземљу.
Њихова продаја доносила је велику зараду, од
којих је део могао бити утрошен на куповину
житарица. Велики центри морепловства
и трговине, попут Картагине, Атине, Родоса
или Тира подмиривали су своје потребе на
овај начин.
Негативна страна такве праксе откривала
се у временима ратова или несташица хране,
када се житарице нису могле купити или је
њихово допремање спречавала непријатељска
морнарица. Сваки пут када би се увоз жита из
земаља око Црног мора прекинуо, Атињани
су били у опасности да умру од глади. Политичка
и војна моћ могла је бити коришћена да
се реши проблем несташице хране, на штету
слабих. Рим је у царско доба имао привилегију
да буде снабдеван египатским житом.
Најсиромашније градско становништво у
Риму имало је чак право на бесплатну храну:
ова и сличне мере су учиниле много да смање
незадовољство сиромашних и спрече побуне.
Међутим, то је значило и да римска престоница
има право на вишак хране чак и у годинама
глади, по цену великих патњи и чак смрти
дела становништва у провинцијама. „Можемо
ли да купујемо египатско жито?”, питали су
градови провинције Азије цара Марка Аурелија
у години велике глади. „Можете, ако се
покаже да је жетва у Египту била обилна, за
шта се сви молимо.”, одговорио је цар. „Али
само ако остане неки вишак, пошто се испуне
потребе царског града.”
ЗАНАТСТВО И ТРГОВИНА ПРЕ
НОВЧАНЕ ПРИВРЕДЕ
Привреда Старог истока била је готово у
потпуности натурална, неновчана. Прошла
су читава два и по миленијума светске историје
пре него што су измишљени новац
и новчана размена. Пре овог открића, сва
разме на, трговина и плаћање обављали су се
179
Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући
фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу
са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.