Freska_Istorija 1 SS

I
УПОТРЕБА И ЗЛОУПОТРЕБА ИСТОРИЈЕ
било је и фалсификатора. У данашње време
кривотворење старих рукописа, докумената и,
нарочито, уметничких дела, достигло је размере
праве индустрије. Поставља се питање: зашто
би неко уопште кривотворио предмете из
прошлости? Разлози су многобројни. Пре свега
треба поменути мотиве комерцијалне природе.
Кривотворење уметничких дела и историјских
докумената нуди велику зараду онима који се у
то упусте. У питању је криминална делатност,
илегална у свим земљама, али примамљива јер
су профити велики. Врло је тешко направити
убедљив фалсификат, који ће преварити
стручњаке. Међутим, бројне жртве историјских
или уметничких кривотворина никада и не
потраже стручно мишљење. Фалсификатима
се прибегава и из политичких разлога. Лажан
историјски извор се може искористити за
политичку пропаганду или друге циљеве.
Такође, лична сујета или престиж могу бити
разлози који ће навести појединца да се окрене
кривотворењу. Постоје и примери научне сујете
која иде науштрб откривања фалсификата. Да би
доказали да су у праву, људи ће често прегазити
границе законитости и морала.
Најзад, и родољубље или верски занос
могу покренути људе на фалсификовање. Чувени
пример родољубивих фалсификата су
чешки Краловедворски (Краљичиног двора)
и Зеленохорски (Зелене горе) рукописи. Направио
их је 1817. године у Прагу слависта
Вацлав Ханка, уз помоћ неких пријатеља.
Кривотворине је представио као аутентичне
средњовековне рукописе (наводно из
IX, односно XI века) и назвао по местима
где их је тобоже открио. Ханка је био незадовољан
стањем чешке националне свести,
а поготову га је погађала небрига о чешком
језику, књижевности и традицији. Решење је
нашао у измишљању два поетска дела која
су приказивала далеку словенску прошлост
на идеализован начин. Стручњаци су брзо
утврдили да је у питању фалсификат и то у
целини прилично невешт. Али чешка јавност
је била просто одушевљена овим „открићем”
и игнорисала је мишљења филолога
и историчара.
У свакодневном говору често користимо
реч фалсификат да опишемо лажну тврдњу
која се представља као историјска чињеница.
Правилније је такав чин назвати историјском
обманом. Разлози за њихово смишљање су
слични разлозима за фалсификовање. У овом
случају материјална корист је ређа, али оне
се радо користе у политичке, пропагандне
или личне сврхе. За разлику од фалсификата,
искривљене идеје о историји могу настати
и спонтано, као последица грешке. У том
случају говоримо о историјској заблуди.
Али обмане су увек осмишљене с разлогом и
представљају опасно оружје у арсеналу псеудоисторичара.
Човек из Пилтдауна, наводно откривен у јужној
Енглеској почетком XX века
Енглески палеонтолог Артур Смит Вудвард
(сасвим десно на слици) био је жртва преваре:
подметнута му је комбинација лобање
модерног човека и лобање шимпанзе.
Након површног прегледа костију, Вудвард је
извео погрешан закључак да је у питању врло
рани, примитиван човек, „изгубљена карика”
између мајмуна и људских бића. Онда је похитао
да обелодани своје „откриће”. Када је
увидео грешку било је касно, енглеска јавност
је одушљевљено прихватила вест о открићу
најстаријег човековог претка, и то на домаћем
тлу. Научна сујета, страх од губитка угледа,
спречили су Вудварда да призна грешку и превару.
Наставио је да пише и држи предавања о
„човеку из Пилтдауна”, не дозвољавајући другим
научницима да погледају остатке. Прошло
је четири деценије пре него што је фалсификат
коначно разоткривен.
24
Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући
фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу
са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.