behar br. 105-106 - Islamska zajednica u Hrvatskoj

ROMAN<br />
sâm, bila je unajmljena. Tokom te sedmice dok<br />
sam bio u Isfahanu, nešto namještaja koji je bio u<br />
njoj odnijeli smo u tetkinu kuću (tetka je naglasila:<br />
“privremeno, dok se ne vidi šta ćeš dalje”; ali,<br />
taj namještaj nije bio vrijedan toga, niti sam ja<br />
uopće znao šta to u vezi sa mnom nije jasno) i<br />
kuću predali vlasniku (koji je otprije želio da je<br />
preuzme i već neko vrijeme se preganjao s ocem<br />
da ga izbaci; kad je otac umro, toliko se obradovao<br />
da to nije mogao sakriti). Tačno je da se kirija, u<br />
odnosu na dvadeset pet godina ranije, kada ju je<br />
otac iznajmio, povećala ko zna koliko puta, i da za<br />
ostarjelog krojača, koji više nije imao mušterija i<br />
jedva je hodao, u njoj nije bilo mjesta; tačno je i to<br />
da je barem ovih zadnjih godinu i po, koliko je bio<br />
sâm, mogao provesti kod tetke, ili čak u radnji; no,<br />
ta kuća mu se uvukla pod kožu jer je bila blizu rijeke.<br />
I sve donedavno, kada više nije ni mogao da<br />
ide na kupanje, tamo je bio zbog rijeke. Upravo<br />
zato nije mogao da se otrgne od te kuće.<br />
Tih nekoliko dana boravio sam u tetkinoj kući<br />
i s tetićem – kojeg sam rijetko viđao otkako sam<br />
bio došao u Teheran (pet godina ranije) – i tetičnom<br />
– u koju sam bio zaljubljen od djetinjstva;<br />
koja me, otkad je narasla, čak i prije nego sam<br />
došao u Teheran, više nije primjećivala – išao<br />
kojekuda. Ovaj put, tetična se preda mnom uopće<br />
nije pravila važna; ustvari, to što se nisam sa<br />
Hamidom vratio u Teheran i što sam slušao tetkine<br />
i tetkove savjete – iako nisam htio da po njima<br />
postupam – bilo je baš stoga što sam vidio da se<br />
tetična, za razliku od ranije, uopće ne pravi važna,<br />
da je sa mnom prisna i da je postala sasvim druga<br />
djevojka (premda je i dalje jednako bila moja<br />
dobra tetična). Bila je, približno, moja vršnjakinja<br />
(brat joj je bio stariji), i od djetinjstva smo se zajedno<br />
igrali. No, djevojčice odrastaju brže od dječaka;<br />
od kada je osjetila da je odrasla, više me nije<br />
primjećivala. Od vremena kada me više nije primjećivala,<br />
te sam je manje viđao, a i kad bih je<br />
vidio to bi bilo izdaleka, više sam je volio i više<br />
mislio na nju. Mislio sam na nju i kada sam došao<br />
u Teheran, i odavde joj poslao nekoliko pisama na<br />
koja nije odgovorila. Sada, kad sam vidio da se<br />
promijenila i da preda mnom ne pokriva lice (jer<br />
je i u kući, obično, prekrivala lice pred neukućanima),<br />
bio sam silno uzbuđen, i kada je trebalo da<br />
se vratim u Teheran od nje sam izvukao obećanje<br />
da će mi napisati pismo.<br />
156<br />
8.<br />
Onog dana kada sam ujutro, nakon sedmice<br />
izbivanja, otišao u knjižaru – zakasnio sam. Svi su<br />
već bili došli, šef i svi prodavači, a još jedan čovjek,<br />
kojeg do tada nikad nisam vidio, bio je za pultom.<br />
Kad sam ga vidio, noge su mi klecnule; oklijevajući,<br />
otišao sam iza pulta i sve ih pozdravio. Niko na<br />
mene nije obratio pažnju i odzdravili su mi preko<br />
volje. Iznenada mi je sinulo: prije nego je šef rekao<br />
blagajniku Isplati gospodina, shvatio sam da sam<br />
otpušten. Novac koji su mi dali bio je dio plate što<br />
su mi ga dugovali za rad od početka mjeseca do<br />
prošle sedmice, kada sam otišao u Isfahan.<br />
Šef reče: “Dakle, na kraju si odlučio da napustiš<br />
ovaj posao?”<br />
Rekoh: “Ko je to rekao?”<br />
“Ti. Zar se nisi žalio na platu?”<br />
“Jesam. Ali nisam htio napustiti posao.”<br />
“A što si onda otišao?”<br />
“Rekao sam, idem na dva-tri dana i vratit ću se.”<br />
“Dva-tri dana, a ne deset dana. Deset dana<br />
nisi došao.”<br />
“Ta rekao sam da imam posla!”<br />
“Da, rekao si. Ali rekao si, idem na dan-dva i<br />
vratit ću se. No, kad je prošlo tih dan-dva postao<br />
sam siguran kako si odlučio da više ne dolaziš, pa<br />
sam ovog gospodina (pokazao je na novog prodavača)<br />
zamolio da dođe i pomogne nam. Evo, kaži<br />
sad da čujem, šta ti se to desilo pa se toliko oteglo?<br />
Našao si novi posao?”<br />
“Umro mi je otac. Otišao sam u Isfahan.”<br />
Šef je zanijemio. Odmerio me je od glave do<br />
pete. Kao da je htio da vidi liči li na mene da mi<br />
otac umre ili ne. I prodavači se okrenuše i pogledaše<br />
me.<br />
“Pa zašto, kad si išao, nisi rekao da ti je umro<br />
otac?”<br />
“Mislio sam da nije potrebno.”<br />
Ustao je i pokazao mi da s njim krenem<br />
prema kraju prodavnice, gdje su bili klozet i ostava<br />
u kojoj je kuhan čaj. Šef je bio pogrbljen, i kad<br />
bi ustao bio je niži nego kad bi sjedio; međutim,<br />
bio je pronicljiv i spretan; brzo je mi je nasuo<br />
jednu čašu čaja i stavio je na knjige spakovane u<br />
pakete, stavljene blizu vrata ostave. Bio je niži od<br />
naslaganih paketa, te je iza njih bio potpuno skriven<br />
od očiju prodavačâ. No, bacio je pogled na<br />
njih i tiho – što je značilo da ne želi da iko čuje –<br />
pitao je li istina da mi je otac umro.<br />
“Naravno”, rekao sam.<br />
Ponovo je pitao zašto nisam rekao da ću zbog<br />
toga biti odsutan, jer da je znao da mi je umro<br />
otac, koliko god da sam bio odsutan ne bi smetalo,<br />
i ne bi bilo moguće da umjesto mene dovede<br />
nekoga drugog. No, sad je gotovo; doveo je onog<br />
momka i ne može ga izbaciti. Osim ako ne bude<br />
dobro radio, ili bude griješio, pa da ga mogne<br />
uhvatiti u tome. Ako se tako desi, sigurno će ga<br />
izbaciti i obavijestiti me, i moći ću da se vratim na<br />
svoj posao.<br />
Dok je to govorio, i usput se raspitivao o uzroku<br />
očeve smrti, ja sam popio čaj. Potom sam se<br />
pozdravio sa svima, pa i s novim prodavačem,<br />
uzeo novac i otišao.<br />
Davao sam za pravo šefu: prije nego sam otišao,<br />
morao sam mu reći da mi je umro otac. Samo<br />
sam bio rekao da imam nekog posla dan-dva, i da<br />
ne mogu dolaziti na posao. Kasnije, kada se odužilo,<br />
imao je pravo da me otpiše. Neko vrijeme s<br />
njim sam se prepirao oko toga da mi treba povećati<br />
platu. Najvećim dijelom onih nekoliko mjeseci<br />
koje sam tamo proveo prodavali smo udžbenike<br />
i imali smo jako mnogo posla. Masa mušterija nije<br />
dopuštala da predahnemo niti jedan minut.<br />
Crnjelo nam se pred očima. Svi su pričali jedni s<br />
drugima i svaki je kupac htio da obavi kupovinu<br />
brže od ostalih, a niko nije mislio na nesretnog<br />
prodavača koji je za bijednu mjesečnu platu radio<br />
kao magarac od jutra do mraka, a nekad i do<br />
ponoći (dok nove knjige koje su donosili iz skladišta<br />
ne poslažemo jedne na druge, razvrstamo ih i<br />
pripremimo za sutra). Morali smo brzo pronalaziti<br />
razne knjige koje je tražio svaki kupac, brzo ih<br />
spakovati i brzo sabrati različite cijene raznih knjiga.<br />
Mogućnost pogreške bila je velika. A pogrbljeni<br />
šef je, u onom metežu, promaljao glavu preko<br />
ivice pulta i pratio kako sabireš, i teško tebi ako bi<br />
pogriješio. Izrugivao bi ti se i više se nije oslanjao<br />
na tvoje sabiranje – sam bi umjesto tebe sabirao,<br />
motao ti se oko ruku i nogu i nije ti dao da radiš.<br />
Sigurno je namjeravao da sve to čini i onom<br />
novom prodavaču. Ako je htio pronaći neku grešku,<br />
mogao je to jednostavno, pogotovo jednom<br />
početniku. I meni je mnogo puta pronašao grešku,<br />
iako sam silno pazio. No, tada je bila gužva, a<br />
sada nije. Već je bila prošla sezona udžbenika,<br />
prodavači nisu bili toliko zaposleni i mogućnost<br />
pogreške bila je manja. U knjižari je tek tada bilo<br />
dobro – kad više nije bilo mene. Sâm sam bio kriv