behar br. 105-106 - Islamska zajednica u Hrvatskoj

kao sam da otpravi mušterije. (Posao im je krenuo<br />
tako brzo; kad god bih tamo navratio, vidio bih da<br />
je u radnji nekoliko mušterija.) Onda sam rekao<br />
ženi: “Jesi li zadovoljna svojim životom?”<br />
Žena se zacrvenje. Osvrnu se oko sebe i oprezno<br />
reče: “Naravno da jesam. Šta hoćeš time reći?”<br />
S pravom je ostala zatečena, jer ja nikada<br />
nisam govorio takve krupne riječi. Prisustvo drugih<br />
ljudi još ju je više mučilo. Malo se bila i uplašila.<br />
“Šta ti je?”, upita.<br />
Rekoh: “Vidi, ako si ponekad na mene ljuta,<br />
kaži to meni.”<br />
“Nisam ljuta na tebe”, reče.<br />
“Kako nisi? Niti idem za poslom, niti brinem o<br />
kući. I nisi ljuta?”<br />
“Ne.”<br />
“Šta si, onda, rekla ovom starkelji?”<br />
“Kojem starkelji?”<br />
Uzeo sam očevu ruku, stavio je u ženinu i<br />
rekao joj: “Vidi, ne pravi se mutava! U redu? I više<br />
me ne tužakaj! Ne volim tužakanje.”<br />
Ženino lice opet se zacrvenje. U očima joj zaiskriše<br />
suze (kao da su otprije bile spremne) i tiho<br />
reče: “U redu.”<br />
Rekoh: “Ne volim te stvari. A u ovom gradu<br />
hoću da svisnem. Idem u Teheran. Tamo ću naći<br />
posao po mojoj volji. Ovu radnju ćemo prodati i<br />
otići da živimo u Teheran. Dobro?”<br />
“Da, dobro”, reče.<br />
Rekoh: “Kad nađem posao, javit ću ti.”<br />
Dok sam izlazio iz radnje, jecala je.<br />
Istog dana popodne autobusom sam došao u<br />
Teheran, kako bih u Teheranu noćio.<br />
18.<br />
Sve vrijeme koliko sam bio muž moje žene nijednom<br />
je nisam ni dotakao, jer ona je bila moja bivša<br />
tetična i ja je nikada nisam volio izbliza, kao neku običnu<br />
djevojku. Volio sam je izdaleka, kao da je neka<br />
boginja, i želio da bude moja žena, a ne da nešto s<br />
njom radim. Međutim, sve djevojke iz naše mahale,<br />
sve djevojke koje sam vidio, za mene su bile drugačije,<br />
i ja sam opasno mislio o svim djevojkama iz naše<br />
mahale, svim djevojkama iz Isfahana, svim djevojkama<br />
iz Teherana, svim djevojkama iz čitavog svijeta,<br />
koje sam vidio i koje nisam. Uvijek sam mislio, ako se<br />
oženim nekom od svih tih djevojaka, možda ćemo<br />
živjeti zajedno mnogo duže nego što to inače biva; a<br />
ako napravimo i desetero djece, nijedno neće ličiti na<br />
BEHAR 105­106<br />
mog oca. No, bio sam siguran da će dijete od mene i<br />
moje bivše sestrične ličiti na mog oca kao jaje jajetu.<br />
U pismu napisanom lijepim rukopisom, koje<br />
je stiglo mjesec dana nakon što sam otišao iz Isfahana,<br />
moj punac je napisao:<br />
“Uvijek mi je želja bila da od kćerke dobijem<br />
unuče.”<br />
Ta rečenica podsjetila me je na oca. I na to da<br />
je svako, uistinu, imao neku želju. Dakle, i ja sam<br />
imao neku želju. Zapitao sam se šta je bila moja<br />
želja, i sebi rekao: Moja je želja bila da otac...<br />
Moja je želja bila da otac...<br />
Moja je želja bila da otac umre; sad kada je<br />
umro, nemam nikakvih želja.<br />
Punac je napisao:<br />
“S hiljadu nada i želja dao sam svoju kćer sinu<br />
čovjeka koji je čitav život u ovom gradu mukotrpno<br />
radio i vodio uglednu krojačku radnju. Mislio<br />
sam da će i njegovo dijete krenuti očevim putem,<br />
s ljubavlju se posvetiti životu i stvoriti sretnu<br />
budućnost za sebe, svoju ženu i djecu. No, avaj –<br />
u neznanju sam srljao u grešku.”<br />
Osim rečenog, mojoj nemoći pripisao je to što<br />
mu kćer nije ostala trudna, i na kraju uljudno zatražio<br />
da joj dam razvod. Premda je radnja, ustvari,<br />
bila mehr 22 njegove kćerke, bio je čak spreman<br />
izjaviti da se ona odriče mehra budući da u brak<br />
nije donijela miraz (jer nismo imali kuću), i tako<br />
osloboditi svoju najmiliju. Međutim, kako su i njegova<br />
kćerka i sin voljeli tu radnju, bio je spreman da<br />
je kupi po pravednoj cijeni. Zbog toga je trebalo da<br />
otputujem u Isfahan.<br />
19.<br />
Sedmicu nakon povratka u Teheran, svratio sam<br />
u knjižaru u kojoj sam prije radio. Novi prodavač, koji<br />
je došao nakon što su mene istjerali, bio je otpušten.<br />
Međutim, posao je išao slabo i nije im trebao novi<br />
prodavač. Šef je donio čaj i prema meni se ophodio<br />
kao neki stari, prisni prijatelj. Rekao je da više ne prodaje<br />
udžbenike. Ne isplati se, a i tržište knjige tih<br />
dana bilo je opalo jer je bio rat i već neko vrijeme<br />
nove knjige su rijetko štampane. Niko nije kupovao<br />
knjige koje su skupljale prašinu po skladištima. (Ko<br />
je imao para za kupovinu knjiga? Sav novac koji su<br />
ljudi imali u džepu trošen je na stomak.)<br />
Rekao je: “I mi sami smo višak.” Mislio je na<br />
22 Prema islamskom pravu, novčani iznos ili druga<br />
imovina koju muž prilikom sklapanja braka<br />
daruje ženi. (Prim. prev.)<br />
ROMAN<br />
sebe i dvojicu prodavača koji su ostali. “Mušterije<br />
ni na vidiku”, reče. I stvarno – dok sam tamo sjedio,<br />
nije ušla nijedna mušterija.<br />
Rekao sam da sam se oženio i namjeravam,<br />
čim uspijem malo srediti svoj život, dovesti ženu u<br />
Teheran.<br />
Šefu se to mnogo dopalo. Dao mi je savjet;<br />
rekao je da čovjek mora voljeti svoju ženu i radi<br />
nje sâm podnositi sve životne tegobe. Rekao je da<br />
i on mnogo voli svoju ženu, i premda je oženjen<br />
već trideset godina sasvim je zadovoljan svojim<br />
životom. Kazao je ove stihove:<br />
“Užitak na svijetu zubi su i žene,<br />
Bez žena i zuba ovaj svijet zatvor je.”<br />
Razgovarao je sa mnom s poštovanjem,<br />
govorio mi “Vi”, iako je ranije govorio “ti”. To se<br />
promijenilo zbog očeve smrti, zato što sam se<br />
oženio, a i stoga što me je izbacio s posla.<br />
Kad sam krenuo, došao je sa mnom do vrata i<br />
rekao da svratim kad god uhvatim vremena.<br />
“Dobro”, rekao sam.<br />
Kada sam trebao otputovati u Isfahan zbog<br />
pisma moga punca, otišao sam mu i rekao: “Idem<br />
u Isfahan.” Nisam rekao da se razvedem od žene,<br />
već samo to da “idem na dan-dva i vraćam se”.<br />
Tog dana u knjižari su bile jedna-dvije mušterije<br />
i šef nije bio toliko ljubazan. Nije donio čaj, niti<br />
udijelio savjet; nije govorio poeziju, niti mu se<br />
dalo da priča.<br />
Rekoh: “Umro mi je otac.”<br />
“Rekao si već!”, reče.<br />
Rekoh: “Znam, ali onda kad je umro nisam<br />
rekao. Rekao sam kasnije.”<br />
“Sjećam se”, reče.<br />
“Tada sam rekao da idem na dan-dva i vraćam<br />
se, ali nisam rekao da mi je otac umro.”<br />
“Znam, znam. Sjećam se. A zašto nisi rekao?”<br />
“Ne znam zašto. Bio sam rasijan.”<br />
“Nevažno. Bilo, pa prošlo. Osim toga, da se to<br />
i nije desilo, ti bi još tada morao misliti o nekom<br />
drugom zanimanju, jer nam je posao opao baš od<br />
prošle godine.”<br />
“Dakle, trebao sam ti privremeno! Samo<br />
tokom sezone udžbenika, kada si imao posla<br />
preko glave!”<br />
“Eto da je i bilo tako; šta hoćeš time reći?”<br />
Nisam time želio ništa reći. Oz početka sam<br />
znao da sam mu trebao samo dok je imao puno<br />
posla. A to što, kad mi je otac umro, nisam rekao<br />
umro mi je otac – bio je samo izgovor.<br />
163