BEZBEDNOST SAOBRAŃAJA – uőbenik –

3
Lipovac, P. Krsto Bezbednost saobrañaja
bili mali. Naime, ovom teorijom se nisu mogle objasniti neke pojave, a posebno
åinjenica da odreœene grupe vozaåa imaju znatno veñi deo nezgoda nego druge.
Naime, u jednom preduzeñu za prevoz, na malu grupu vozaåa (20-30%) otpada
najveñi broj saobrañajnih nezgoda (i preko 80%). Sa druge strane, postoji grupa
vozaåa koja u celom svom radnom veku nema niti jedne nezgode. Ovo je redovno
u preduzeñima za prevoz, ali se sliåna pojava moæe uoåiti i u ukupnoj populaciji
vozaåa. Ova åinjenica je osporila polaznu pretpostavku teorije sluåaja – da svi vozaåi
imaju istu ãansu da uåestvuju u nezgodi. Zato teorija sluåaja nije naãla znaåajnije
uporiãte i opravdanje u praksi i brzo je prevaziœena.
3.6.2. Teorija zaraze
Da bi protumaåili bitne razlike u broju nezgoda izmeœu pojedinih vozaåa,
nauånici su unapredili teoriju sluåaja, tako ãto su uveli teoriju zaraze. Prema ovoj
teoriji, samo prva nezgoda je sluåajna i svi imaju jednaku ãansu da uåestvuju
u prvoj nezgodi. Posle prve nezgode menja se odnos pojedinca prema saobrañaju.
Neki vozaåi postaju obazriviji i teãko mogu imati drugu nezgodu (opada
im ãansa da imaju drugu nezgodu), a neki (åeãñe) postaju optereñeni prvom nezgodom
i u sliånim situacijama neadekvatno reaguju, pa raste njihova ãansa da imaju
naredne nezgode. Ova kategorija vozaåa se, posle prve nezgode, zarazi saobrañajnim
nezgodama. Zato se ova teorija i zove teorija zaraze.
Prvi rezultati primene teorije zaraze bili su ohrabrujuñi, jer je ova teorija
protumaåila bitne razlike izmeœu uåeãña pojedinih grupa vozaåa u saobrañajnim
nezgodama. Meœutim, u nastavku se pokazalo da i ova teroija ne moæe protumaåiti
neke vaæne pojave. Sa druge strane, ova teorija je podrazumevala da su na
poåetku svi vozaåi isti – imaju istu ãansu da uåestvuju u nezgodi. Tek kada neki
vozaå uåestvuje u nezgodi ova teorija ga istiåe i posebno prouåava. Ovo nije bilo
prihvatljivo za praksu.
3.6.3. Teorija sklonosti
Praktiåni zahtevi u vezi teorija saobrañajnih nezgoda kretali su se od zahteva
za objaãnjenjem pojedinih pojava do uoåavanja zakonitosti nastanka saobrañajnih
nezgoda. Posebno se zahtevalo da teorija ponudi odgovor o bezbednosti
pojedinih lica – vozaåa pre nego ãto ovi uåestvuju u nezgodama. Teorija sklonosti
je prva nauåna teorija koja je ponudila moguñnost da oceni bezbednost pojedinih
vozaåa i pre nego ãto uåestvuju u nezgodama. Ova teorija polazi od pretpostavke
da su razliåiti ljudi razliåito skloni incidentima, a u zavisnosti od njihovih
psihofiziåkih karakteristika. S druge strane, pretpostavilo se da lice koje je
sklono jednoj vrsti incidenta – sklono je i ostalim incidentima, pa i
saobrañajnim nezgodama. U tom smislu, ova teorija tvrdi da lica koja su sklona
razliåitim incidentima – sklona su i saobrañajnim nezgodama. Na osnovu ove
analogije, ova sklonost se moæe meriti i saopãtiti i pre prve saobrañajne nezgode.
76