Preuzmite kompletan časopis broj 2 u PDF formatu - Portal kulture ...

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá
lju di ko ji su iz gna ni ci, prog na ni i po sla ti u eg zil; za tim onih iz be glih – ko ji tre nut no ži ve na
te ri to ri ji dok se rat ni su kob ne za vr ši u rod noj ze mlji; eks pa tri o ta – ko ji do ne kle svo je volj no
je du tu đi hleb; i emi gra na ta – ko ji pri pa da ju svi ma ovi ma, ali ni jed noj ka te go ri ji baš tač no. 2
Či nje ni ca je da sa ma reč „eg zil” pod ra zu me va od re đe nu sa mo ću i spi ri tu al no bes pu će
ko je mo že bi ti po zna to, ali ne mo ra a pri o ri bi ti na met nu to eks pa tri o ta ma u ta ko zva noj di jaspo
ri. U svom po zna tom ese ju „Raz mi šlja nja o eg zi lu” Said tvr di da čo vek ve ći deo ži vo ta u
eg zi lu po tro ši tra že ći na dok na du ili kom pen za ci ju za stva ri ko je je osta vlja njem do mo vi ne izgu
bio: on smi šlja no va pra vi la igre da bi ovla dao no vim sve tom ko ji mu iz mi če i sto ga, re ći će
ve li ki te o re ti čar, ni je ču do što če sto lju di u eg zi lu po sta ju pi sci, ša hi sti, po li tič ki ak ti vi sti, inte
lek tu al ci, umet ni ci. Oni ula ze u zo nu ta ko zva nog, pre ma Lu ka če vom mi šlje nju, „tran scenden
tal nog bes kuć ni štva”. Pi ta nje op stan ka umet ni ka u stra noj sre di ni ve o ma je kom plek sno,
raz lo zi nji ho vog od la ska/po vrat ka su još slo že ni jeg ka rak te ra – a slo že nost pro ble ma ti ke ko ju
nameravam da istražim u kontekstu muzejske postavke, kao i u tekstu ove studije, ustostruča
va se u slu ča ju umet ni ca ko je su oti šle u svet.
Bez ob zi ra na to ko li ko su pri hva će ni u no voj sre di ni, umet ni ci u eg zi lu uvek su eks centri
ci ko ji su sve sni svo je raz li ke, ko ji se če sto tom raz li kom po no se i ko ji se njo me hra ne, jer
im ona po ma že da op sta nu, kao ona de ca iz si ro ti šta ko ja od ra stu u ve o ma ja ke lju de. I hvatajući
se te razlike kao čovek koji se maši oružja, umetnik u egzilu ljubomorno insistira na
svom pra vu ne pri pa da nja no voj ili bi lo ko joj sre di ni. Ova kav stav raz vi ja vo lju, pre te ra nost
u ponašanju i preglasnost reagovanja – odlike koje karakterišu čoveka u egzilu, čoveka koji
se tru di da ceo svet shva ti, ako ne i pri hva ti nje go vu vi zi ju, što ih već ma či ni ne do volj no prihva
tlji vi ma od stra ne no ve sre di ne ko ja za zi re od uz bur ka nog, ne mir nog mo ra emo ci ja ko je
vla da ju tu đin cem. Umet ni ci u eg zi lu zna ju da bu du kraj nje ne pri jat na bi ća i Said – kri ti čar
ka že da čak i u Dan te o vom „Ra ju” na zi re mo be sni očaj i osve to lju bi vost nje go vog „Pa kla”.
Kao da je na pu šta njem Fi ren ce autor bio osu đen na „Pa kao” u sve mu što je pro ži veo, do ži veo
i napisao.
Eg zil je u an tič kom, ovi di jev skom, čak doc ni je i u dan te ov skom, sred njo ve kov nom peri
o du, bio naj te ža ka zna i osu da na ko ju je umet nik bio osu đen. Ali u dva de se tom ve ku pano
ra ma iz gnan stva i iz gna ni ka ma lo se iz me ni la – Ri čard El man (Ric hard El lman), Džoj sov
(Ja mes Joyce) bi o graf, is ti če da je pi sac ga jio i ne go vao sva đu sa svo jim rod nim Da bli nom čak
i kad su ga Ir ci svo ja ta li – da bi ostao ne sme tan i ko smo po la u svom oda bra nom eg zi lu. U
tom smi slu kri ti ča ri i te o re ti ča ri i is ti ču da je, usled nje go ve pri vat no sti i eks trem no sti, pra vu
pri ro du ne či jeg stran stvo va nja za i sta te ško od re di ti i da sva ki po ku šaj in stru men ta li za ci je
su bjek ta ne mi nov no do vo di do nje go vog upro šća va nja i tri vi ja li za ci je. Jed na od po sle di ca
ovakve uprošćene analize je i shvatanje lokalnog stanovništva da su izgnanici bolje „smešteni”
i pri la go đe ni no voj sre di ni, od ko je, na lik grč kim ro bo vi ma – uči te lji ma u ba ha tom Ri mu,
oni jed no stav no ubi ru ko rist i pro fi ti ra ju. U tre nut ku dok pi šem ovaj tekst, upra vo su me
po se ti la dva dra ga pri ja te lja, do mo ro dac i sa brat – emi grant, ko ji su me pri ja telj ski upo zo ri li
2 Said W. Edward, Harvard University Press, 2000.
126