Preuzmite kompletan časopis broj 2 u PDF formatu - Portal kulture ...

vîðeñjå
vi so ko po dig nu tim po e tič kim kru gom, naj vi šim pragom
ljud ske sud bi ne, u spek tru unu tar njeg bi ća, i njego
vim spon ta nim stva ra lač kim pre ta pa njem u ogledal
sko uve ća nje, ko je zr ca li nje gov smi sao.
Mo žda je to onaj pre o vla đu ju ći tas ko ji efe mernost
tragova pretvara u neznani hram. Pesma-brojani
ca, ko jom se gla si sa mo mi nu će: Ča so vi mog ži vo ta
zr nje brojanica/U šupljem sumraku od ukrštenih sjena/
Mo gu li ikad da uta žim žeđ/Za svje tlo šću ko ju na puštate
(„Gong”, iz istoimene zbrike, 1966), i pesma-molitva
za izgnane iz vremena, pesma velikog duhovnog
prostranstva kao odgovor iščezlom, i samoj praznini:
Vrtovi i gradovi nabujali od kiša/Vašu hladovinu traže
na še usne//Kao zla mje se či na opa su ju vas/Ru ke na še
ne moć ne da opra šta ju// Sr ce je ta ko stvar no da sva ka
bol/U njemu zazidana postaje doziv//Treba da izmislimo
svakog dana iznova/Riječi od kojih se živi//U siromaštvu
udesa („Iz gna ni ci”, Gong).
U tom klju ču se mo že pro či ta ti žud nja ove pesni
ki nje da uvek iz no va do ži vi sav put: pre gršt bla ta
i pre gršt sja ja. Upra vo sto ga Ivan V. La lić na po mi nje
da po e zi ji Ve sne Pa run mo žda tre ba pri stu pi ti kao
„prirodnoj, kao elementarnoj pojavi”, sa „poverenjem
i oprezom, i uzbuđeno i razumno (…), sa punom svešću
o njenoj ne nužno harmoničnoj složenosti, bogatstvu
pred vi dlji vih i ne pred vi dlji vih fe no me na, ali bez
ambicije da se ona potčini, odnosno podredi nekoj
za nju unapred smišljenoj geometriji, nekom sistemu
ko ji bi je raz lo žio i obra zlo žio bez ostat ka”.
Jer po put ti hog, skrovitog srca bilja, uvek kao nov
taj no vit oda ziv, od go vor je ove po e zi je dav noj po trebi,
drev noj lju ba vi, na ko joj po či va i op sta je svet, a koja
iz ra nja kao „Jed no sta blo iz vječ no sti” – „slo že no,
uskla đe no, za vi sno” – na pu tu do zre nja, i no ve utihnu
lo sti, gde će „bol po sta ti slo bod na”, a mi sve iz gubi
ti, „po hra niv ši u se bi zla to li šća” („Pje sma stu ba ma
ko je si la ze u li šće”, Koralj vraćen moru, 1959).
Blagost i tajanstvo, što obavijaju oporu neizvesnost
put ni ka, u pe smi Ve sne Pa run či ne da re ke, tle i
lju di u nje nom, isto vre me no vi dlji vom i tran spa rentnom
pejzažu, baštine i čulne i natčulne slivove lišća,
i neopipljivog zlata, koje sluti prostor iza konačnosti.
Onaj iz nim ni, go to vo nad re al ni do dir, ko ji u svo joj
slikovnoj i senzibilnoj prozi apostrofira Bruno Šulc
(„Ose ćao sam uvek da se ko re ni in di vi du al nog duha,
praćeni dovoljno daleko u dubinu, gube u nekom
mističnom izvoru”), prizivajući tu vanstvarnu, lirsku
večnost svog medaljona, kao susret najdubljeg,
transčul nog sen ti men ta, i naj u da lje ni je, drev ne re alno
sti, ko ja ne ku da sti že, ne što do ti če, kao da se iza nje
da lje go to vo i ne mo že ići.
Ži vi fi li gra ni bilj ne sim bo li ke, u ne ve li kom izbo
ru pod na zi vom Povratak stablu vremena, ko ji je
pri re dio Pe tru Kr du kao omaž do bit ni ku Evrop ske
na gra de (Knji žev na op šti na Vr šac, 2010), pri kla dan
su sim bo lič ki ekvi va lent mno go stru kim pre o bra ža jima
što osta vlja ju svoj za pis u ma pa ma sen za ci ja i kontem
pla tiv nih gra na nja, de cent nog ima gi ni ra nja one
složenosti koja spliće strasnu pripadnost organskom,
ži vom, po jav nom, a na di la zi ga van čul nim sfu ma tom,
osta ju ći, tom dvoj no šću, traj na pre o ku pa ci ja i za štit ni
znak ove po e zi je.
Ovaj ma le ni, zgu snu ti iz bor de lu je, za pra vo, poput
seizmografa što registruje svu silinu i autentičnost
glasa pesnikinje, ali i svu prefinjenost i dramatičnost
pe snič kih me ta mor fo za, ko je is ka zu ju nje nu po e tič ku
i u iz ve snom smi slu fi lo zo fič nu po tre bu da se, ostajući
svoja, bezmerno otvorena i iskrena, neprekidno
pre svla či – „da bu de bez i me na”. Da do tak ne tre pet
nevidljivog, naslućenog, a ne ispusti, pri tom, iz svoje
osebujne čulnosti i duhovne sabranosti, zamamnu,
i tra gič nu po vest pro ži vlje nog tre na. Dvo stru ku teksturu
vremena.
Daj mi od tvoje vječne pjesme, svijete, stvori me
šumom („Ti je lo i pro lje će”), za pi sa la je u svo joj pr voj
knjizi. Iznenađujućim obrtom, možda pre duhovnim
prohodom, što večnost nalazi u svemu postojećem,
tre nut nom i ži vom – kao što sled be ni ci Pu ta , taoisti,
zna ju da je Duh sva ko čul no bi će – i pe sma Ve sne
Parun doseže prag oslobađanja, upravo stoga što je
230