Preuzmite kompletan časopis broj 2 u PDF formatu - Portal kulture ...

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá
KA TJA: Me ni to ni je smi je šno. I glu po je, i pri je va ra.
TANJA (iza paravana): A to da je Ko lja si ro tan, to ni je pri je va ra? A Vje rin tr buh ni je pri je va ra?
Premda dokumentarni film „Deca Moskve” uspeva, zahvaljujući pre svega „prostitutki
So nji Oni ščen ko” da osvo ji Oska ra, Ta njin plan do ži vlja va krah. Po što se Ko stja na kon tri
dana vraća depresivnosti zavičaja, bogatiji samo za jedne Nike Air patike, Tanja se odlučuje
na jedinu preostalu moguću varijantu dosezanja „utopije obilja” – udaće se za Kostju, reprezentanta
mafijaškog sveta „novih bogataša” – dakle utopije implantirane u katastrofičnu i vapijućim
protivrečnostima deformisanu realnost. Nesposobnost najmlađe generalove kćerke da
uvidi stvarne i konačne posledice, ove zamene uloga (od snova o „plemenitim prostitutkama”,
preko prostituisanja Kolje, do sopstvene „samoprodaje”) Glovacki ističe kao ključni simptom
krajnje deformacije utopijske čežnje:
VJE RA: Ti se ozbilj no že liš s njim vjen ča ti?
TA NJA: Za tje dan da na. Za pro sla vu je Ko stja unaj mio ci je li Titanic. To je po se ban klub
pod zemljom. A na svim zidovima su akvariji. Ispuštaju mjehuriće. Na bračno putovanje
ide mo u Irak.
Za razliku od Čehovljeve melanholične sage koja za glavnog protagonistu, prvenstveno,
ima vre me, koje, prema Hristićevom mišljenju „protiče i na naše oči nagriza i podriva ljudske
živote” (Hristić 1981: 139), komad Glovackog se odvija, na konkretnoj ravni situacija, kao
sužavanje dramskog prostora. Paralelno sa kompromitacijom Tanjinih utopijskih čežnji, biva
re du ko van i ukup ni dram ski – pre sve ga etič ki – ob zor ostalih likova. Paralelizmi su vidljivi ne
samo u Vjerinom osvešćenju nakon kraha afere sa Jurijem, već i u Katjinoj etičkoj relativizaciji:
kao što se Tanjin imaginarni „filmofilski pro stor” supstituiše avanturističkim pothvatom
Kolje, kulminirajući planovima za venčanje u klubu „Titanik”, tako i Katjino samopožrtvovano
prehranjivanje porodice, mesom zakinutim od zveri – rezultira nesrećom u kojoj izgladneli
tigar odgriza nogu čuvaru zoo-vrta. Parodijski dosledno, kako u odnosu na Čehovljev predložak,
tako i naspram fascinacije utopijom Amerike-kao-Obilja, komad Glovackog okončava
se nestajanjem vremena u „nultoj tački” prostora: apsurdan prizor u kojem se Vjerino novorođenče
kalašnjikovom obračunava sa svetom u koji je bačeno, predstavlja adekvatni simbol
ta kvog uto pij skog kra ha. Uto pi ja Obi lja raz ot kri va se kao pro ces ne sa mo etič ke, ne go i potpune
egzistencijalne degradacije.
2. UTO PI JA UMET NO STI: AVE TINJ SKA SLO VA, ŽI VO TI NJE ILI STVA RI
Od prepoznatljivog parodijskog elementa polazi i Oleg Bogajev (Богаев), ruski dramatičar
mlađe generacije, u svojoj satiričnoj utopiji Mrtve uše (ili najnovija istorija toalet papira
[Мёртвые уши, 1997]). U njegovoj konciznoj, zaumnoj i jetkoj paraboli suočavaju se avetinjske
figure „zaboravljene četvorke” ruskih klasika – Čehova, Tolstoja, Gogolja i Puškina – sa
Erom Nikolajevnom, „stamenom ženom” po piščevim rečima, tačnije, reprezentantom dobrodušnog,
u poluvarvarstvo zapalog, ali ne i radoznalosti lišenog (naravno, tranzicijskog!)
„malog čoveka”. Izgladneli „beskućnik” Čehov, koji se jedne obične večeri pojavljuje na vrati-
95