Preuzmite kompletan časopis broj 2 u PDF formatu - Portal kulture ...

vîðeñjå
žni pomacima, pomeranju, kretanju u pravcu nečega
dru gog ili tre ćeg.
Sve se to, bez sum nje, po naj bo lje vi di u umetno
sti. Mo žda je baš pri vre me nost, pro vi zor nost,
efe mer nost sve ga što se da nas do ga đa u umet nič koj
pro duk ci ji, ključ ni raz log nje ne ne pre gled no sti, odnosno
nemogućnosti da se njeni artefakti razvrstaju
u prav ce, -izme, da se te ri to ri ja li zu ju, re gi o na li zu ju,
pro vin ci ja li zu ju...? U po re đe nju s osta lim po ja va ma
kulture, savremena umetnost, zacelo, prednjači u
ovom „re la ti vi zmu”. Pri to me, sa svim je lo gič no da
zbog tog pred nja če nja ko je, stro go uzev, ni je avan gardi
zam (bar ne ona kav ka kav je po zna va la mo der na),
ta umet nost tr pi do dat ne ot po re i ne ra zu me va nja.
Ali, fa na ti ka istog i več nog, ho mo ge nog i he gemo
nog uvek će bi ti... Pro blem je, sa mo, da li oni imaju
pri vi le go va nu po zi ci ju u dru štvu. Na lič je ovog pitanja
tiče se i same umetnosti danas. Kome otvorena
umetnost još tre ba? Ka kvom dru štvu? I naj zad, ko me
ona ne tre ba? Ko jim ob li ci ma za tvo re no sti i za tva ranja?
I ko je z a in te re s o van za to da se u kul tu ri ni šta ne
do ga đa? Da ona ve ge ti ra ili cr vlja? Da u njoj cve ta ju
sa mo ru ti na, ba nal nost i kič, kon ven ci o nal ne sve ti nje
i po ha ba ni tra di ci o na li zmi? Ko je, naj zad, za in te re sovan
da se u dru štvu i kul tu ri ipak ne što do ga đa? Ko je
spre man da u to ulo ži in te res bez ra ču ni ce i da u tom
interesu vidi interes društva koje se otvara za otvore
nost ko ju, pre sve ga, nu di vi so ka kul tu ra? Sva ka ko,
ljubitelji takve otvorenosti ne mogu biti oni koji misle
da se sve već odav no do go di lo i da sa vre me no društvo
tre ba sa mo da sle di taj sreć ni kon zer va ti vi zam.
PA RA DOKS VI SO KE KUL TU RE
Pu tem svo je ne pre gled no sti i pro vi zor no sti, savre
me na umet nost za pa da u zo nu pa ra dok sa. Bu du ći
da ona vi še ne mo že da se (čak ni bo dle rov ski) po ziva
na Več nost i Mu drost, ni ti da žu di za za u sta vljanjem,
za sme šta njem u bez bed ne okvi re mu ze ja, u
in sti tu ci je oko šta va nja, ne pre gled nost i pro vi zornost
umet nič kog do ga đa ja, ta ko đe, ne mo gu da budu
de fi ni sa ne na je dan traj ni ji na čin. I to je, on da,
pa ra doks. Jer de fi ni sa nje, bar ka ko se tra di ci o nal no
shva ta lo, zah te va ka kvu-ta kvu od re đe nost, traj nost,
po sto ja nost i čvr sti nu. Go vo ri ti o pro vi zor nom defi
ni sa nju ima lo bi, s tog sta no vi šta, smi sla sa mo kao
pred-raz u me va ju će uvo đe nje u stvar no raz u me va nje
umet nič kih fe no me na. Ali, to bi još uvek bio sta rinski,
tra di ci o nal ni po stu pak.
Sa savremenog, interkulturalnog stanovišta, koje
je ujedno stanovište nepreglednosti i mnoštvenosti
(pluralizma), procedura definisanja mora da računa
s odsustvom ili nemogućnošću ne samo potpune nego,
reklo bi se, čak i elementarne koherentnosti. U
sa vre me noj umet nič koj prak si pro vi zor nost umet nosti
(kao, ujedno, aspekt njene nepreglednosti) govori
nam da je umet nost sad „ovo”, a sad „ono”... Da tr pi
uti ca je sad „odav de”, sad „odan de”. Pri to me, „ovo” i
„ono” mogu biti potpuno protivurečne, isključujuće
stvari. Provizornost, reklo bi se, tu isključivost na neki
način pomiruje. Ona kaže: ni „ovo” ni „ono”, nego nešto
tre će. U stva ri, vra ta za to tre će uvek su otvo re na...
Umetničko delo nema samo doslovno (mimetičko)
ili pre ne se no (me ta fo rič ko) zna če nje, već ima i jed no
tre će, obe ća va ju će, la tent no, ma da ne i ma ni fest no;
da kle, tre će ko je ni kad ni je, bar ne sa svim, tu. To treće
je, za pra vo, uvek dru go ili sa ma dru gost.
Ako bismo tu nomologiku trećeg izolovali, izdvojili
od klasične i moderne artističke logike, onda bi na
tom fonu mogla da se zasnuje savremena definicija
umetničkog: umetničko delo modus je predstavljanja
(ili: samopredstavljanja, samoprezentacije) u kojem
se, šta god da ono pred sta vlja, ubr zo po ka zu je da tu,
zapravo, ništa (ništa bitno) nije pred-stavljeno. Da se
pred-stavljeno ne da identifikovati, odnosno učvrstiti
u svom identitetu. Naravno, moguće su i druge takve
„relativističke” definicije koje insistiraju na provizorno
sti sa vre me ne umet no sti. Bit no je to da se, sa stanovišta
savremene, a to znači otvorene umetnosti, sva
(uključujući i muzejska) dostignuća proglašavaju provizornim,
nedovoljnim, a ponekad i beznačajnim. Ono
205