Preuzmite kompletan časopis broj 2 u PDF formatu - Portal kulture ...

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá
po je di na ca vr lo de li kat na stvar, ako po je din ca shva ta mo kao pro du že ni ob lik ko lek ti va – a
di ja log sa ko lek ti vom za nje ga ni ka da ne pred sta vlja za le đe nu, hi je rar hij ski od re đe nu konstan
tu već ži vu, di na mič ku stvar – ko me on pri stu pa ak tiv no sop stve nim kre a tiv nim ra dom.
Svo jim ak tiv nim uče šćem u di ja lo gu sa dru štvom i kul tu rom, umet nik po ku ša va da kon soli
du je iden ti tet – svoj i svo ga na ro da – i ne mi sli, u tom pro ce su, da je to li ko va žno pri pa da ti
ne kom me stu. Za nje ga je va žni je ne po se do va ti ne ko me sto, ne pri pa da ti mu, za nje ga je od
fun da men tal ne vred no sti mi sao: „Evo, tu sam! Ovo je me sto, ovo je tre nu tak u ko me tre ba
da pred sta vim svo ju vi zi ju.”
UMET NI CE U „VE ČI TOM” EG ZI LU, ON TO LO ŠKOM I DVO STRU KOM
U slučaju žene umetnice problematika opstanka, predstavljanja lične vizije kao i dijaloga
sa društvom u kome deluje, još više se usložnjava. Ta problematika je oduvek tradicionalno i
bila složena, sve do sredine dvadesetog veka kada novije teorije feminizma počinju da stavljaju
pod svetlost različite uloge žene, uloge koje se razlikuju od njenih tra dicionalnih uloga majke,
seksualnog partnera, osobe koja boravi pored kućnog ognjišta. Međutim, uprkos decenijama
upornih pokušaja da se njena uloga proširi i revalorizuje, status žene umetnice u bi lo kom
podneblju i dalje je veoma marginalizovan. U muzeju savremene umetnosti „Žorž Pompidu”
(Georges Pompidou) gledala sam kolekciju radova umetnica dvadesetog veka od kojih je svaka,
na svoj poseban način, pokušala da svojim delom osudi marginalizaciju ženskog statusa,
pogrešna tumačenja i nepravednu klasifikaciju njenog „drugog ja”.
Tako je Kamij Morino (Camille Morineau), kustos izložbe, primetila: „U samom Centru
'Pompidu', radovi umetnica sačinjavali su samo 18% od celokupne kolekcije muzeja. 4 U sve tu
gde ženama pripada nekih 18% političke i upravne moći i gde pripadnice takozvanog 'slabijeg'
po la pri ma ju pla te za ne kih 7,5% ma nje od nji ho vih mu ških ko le ga, že na ma je još te že da se
izbore za mesto pod umetničkim suncem.” Morino tvrdi, na primer, da su kolekcije celokupnih
muzeja Luvra i Muzeja d'Orsej sastavljene od radova muškaraca i istovremeno pledira za
afirmaciju umetničkog izbora pri kolekcijama koji bi, naravno, trebalo da bude univerzalan,
a ne zasnovan na polu. Naravno da izbor kolekcija namenjenih prikazivanju ne bi trebalo da
bude uslovljen kriterijumom „politički korektnih” ili genetski uslovljenih razloga – ovakav
pristup vodi pre svega u marginalizaciju i getoizaciju umetnika koje filo zofija umetnosti vidi
kao jednake.
Me đu tim, ka ko je ceo isto rij ski dis kurs već bio po sta vljen na po gre šne no ge, ka ko je status
žene umetnice već vekovima bivao tradicionalno marginalizovan, određeni stepen normativne
revalorizacije njihovog statusa nameće se danas kao preko potreban. Kustosi i tumači
velikih izložbi uglavnom se slažu da je ženska prezentacija daleko artikulisanija u današnje
do ba i da su umet ni ce sve sni je ne go ika da svih radikalnih ispoljavanja savremenog umetničkog
izraza – one podjednako duboko uranjaju u apstrakciju dvadesetog veka, kao i u teoriju,
kompjutersku virtuelnost i digitalizaciju dvadeset i prvog.
4 Morineau Camille, Centre Pompidou, 2009.
129