Preuzmite kompletan časopis broj 2 u PDF formatu - Portal kulture ...

kóòrdînäte
lač kim ko smo som te la” u umet nič kom ra du Ni ko le
Dža fa. I ona pre po zna je Dža fov so ci jal ni an ga žman
indukovan „zlim vremenima”, kao i njegovo destabili
zo va nje uvre že nih for mi umet nič kog iz ra ža va nja i
tra di ci o nal ne so ci jal ne funk ci je umet no sti: „U Džafo
vom stva ra lač kom de la nju ja sno je sistematsko podri
va nje mi me zi sa i građenje mnogostruke, fragmentarne,
nestabilne slike nestabilnog i problematičnog
sveta…” Ona ističe Džafovo destabilizovanje portreta
kao tra di ci o nal nog li kov nog žan ra, pri če mu na vo di
kao pri mer upe ča tlji vo iz ve de nu ak ci ju pri li kom protest
nih šet nji pro tiv kra đe na lo kal nim iz bo ri ma, tokom
zi me 1996/7. go di ne, ka da je krug umet nič kih
ak ti vi sta oko Ni ko le Dža fa pri no sio ogle da la po li cijskom
kordonu, stvarajući tako neku vrstu nestabilnog
portreta predstavnika društvene represije. Pri tome,
autorka prepoznaje „paradigmu zrcaljenja, umnožava
nja ljud ske fi gu re i sve ta” kao va žno kre a tiv no na čelo,
koje obeležava Džafov rad još od njegove prvobitne
sli kar ske fa ze. Autor ka po seb nu pa žnju po sve ću je
Dža fo voj kre a tiv noj ma ni pu la ci ji ko som i ši ša njem.
Ona ukazuje na tradicionalne mitske predstave o kosi
i na obrednu funkciju šišanja i puštanja kose, pokazuju
ći da je Dža fo, u svo jim po li tič ki i so ci jal no an ga žova
nim umet nič kim ak ci ja ma, ak ti vi rao i taj ar he tip ski
potencijal ovog drevnog predmeta obrednih radnji i
simbola. Ljiljana Pešikan-Ljuštanović (možda i nesvesno)
lucidno artikuliše ishod Džafovog već nekoliko
puta spominjanog podrivanja tradicionalne uloge
umet ni ka auto ra: „Po … upo tre bi te la, po ak ti vi ra nju
nje go ve ima nent ne li kov no sti i nje go vih broj nih značenja,
Nikola Džafo poput drevnog ma ga ili šamana
(isticanja J. Lj.), ponovo vaspostavlja narušeni i obesve
će ni zna čenj ski i stva ra lač ki ko smos vla sti te i na še
ljudskosti.”
Sil via Dra žić ba vi se Dža fo vim ak ci ja ma, per formansima,
instalacijama i delima vezanim za zeca u
tek stu „U kom gr mu le ži zec?”. Ona is pi su j e isto r i ju
ze ca kao te me, mo ti va, sim bo la, umet nič kog pod stica
ja i so ci jal nog sto že ra u de la nju Ni ko le Dža fa. Opisuje
nastanak kolektivne Knji ge o ze cu, u ko joj su crte
ži, gra fi ke i ko la ži, svih onih umet ni ka „pro fe si o nalaca”
i „amatera” koji su se odazvali Džafovom pozivu
da ura de rad na te mu ze ca, kao i na sta nak mu ze ja zeca
i pro jek ta Zec ko ji je po jeo mu zej. Autor ka uka zu je
na sna žnu se man tič ku eks pan zi ju zeč je sim bo li ke u
Dža fo vom stva ra lač kom de la nju i pri hva ta igru ko ju
je za čeo Sa ša Mar ko vić Mi krob: mo žda i sam Dža fo
že li da bu de zec. U tek stu Sil vi je Dra žić ja sno se vi di i
ge ne za do ga đa ja u Mu ze ju sa vre me ne umet no sti Vojvodine,
nazvanog Lepus in fabula.
Uprkos snažnom angažmanu autora tekstova
na re kon struk ci ji isto ri je stva ra lač kog de la nja Ni ko le
Džafa, ta istorija, po svojoj prirodi efemerna, ostaje
razvejana u prostoru i vremenu, pre svega kao uspomena
na performanse, akcije i druge različite oblike
či nje nja, ali ži vi i kao le gen da o nji ma. Sna žna pot pora
toj le gen di je su broj ne fo to gra fi je u knji zi ko je podse
ća ju na ono što je bi lo i ras pa lju ju ma štu o onom što
se mo glo de si ti. Bez mer ni ak ti vi zam Ni ko le Dža fa,
ko ji se mo že sa mo na slu ti ti kao ve li ki skup vi dlji vi jih
ili sla ba šnih tra go va za pa ko va nih u jed nu knji gu, ne
sa mo da je po jeo umet nost i stvar nost ne go je po jeo
i monografiju Dža fo. To me do pri no se čak i tra di ci o-
nalne forme karakteristične za umetničku monografi
ju, po put bi o gra fi je, bi bli o gra fi je, po pi sa iz lo žbi i akci
ja za ko je je, kao i za ure đe nje knji ge, naj za slu žni ja
Ve sna Gr gin če vić. U sva kom slu ča ju, ume sno je pi tanje
šta je pred nama: umetnička monografija, dokumentarna
knjiga, knjiga legendi, osobena stvaralačka
de po ni ja? I sve to, i ni šta od to ga.
Nikola Džafo, „energični melanholik”, „šaman”,
„zec”, po vre me no i umet nik u tra di ci o nal nom zna čenju
te re či, svo jim či nje njem i de lom sna žno de sta bilizuje
uvrežene predstave o umetnosti, o njenom odnosu
prema stvarnosti, o njenoj društvenoj funkciji, o
so ci jal nim okvi ri ma i in sti tu ci ja ma u ko ji ma ona nasta
je. U nje go vom de la nju sve je „is ko či lo iz zglo ba”.
Da li bismo mogli to nazvati „postumetnošću”? Takav
se ter min ra bi već u po zo ri štu, ma da nam se či ni
290