Preuzmite kompletan časopis broj 2 u PDF formatu - Portal kulture ...

vîðeñjå
po sr će, kao „po sled nji” kon zer va ti vi zam u dru štvi ma
koja su fazu modernosti ipak pregurala. Bez sumnje,
konzervativizam novog nije najgori mogući! Prema
njegovom mišljenju, novo je mudrije i, štaviše, trajnije
od starog! Ekskluzivizam večnog/mudrog i zapravo
najtradicionalnijeg sada je samo ispred nas, ne iza.
Stvar se pro me ni la, ali ne mno go. Sa vre me no kre ta nje
umetnosti je taj konstrukt novog/modernog, njegov
ekskluzivizam, obeležilo merilom beznačajnosti. Ili,
što se svo di na isto, ob ja vi lo mu je bli ski kraj.
Može li umetnost danas da opstane utemeljena
na beznačajnosti sve ga stvo re nog? Mo že. A mo žda
i mo ra. Sa mo, iz to ga ne sle di ola ki za klju čak da je
onda nastup umet nič kog de la be smi slen. Na pro tiv,
ako ne što da nas još ima smi sla, on da je to do ga đaj
umetničkog. Jedino osobeni, neponovljivi nastup
umetnosti, one umetnosti koja ne re-prezentuje ništa
već samo i samo sebe samu, daje smisao definiciji
umetnosti kao nepreglednoj i provizornoj. Kao visokoj
kulturi. Kao osobenom produktu kulturnih interfe
ren ci ja ili in ter kul tu ral nih uti ca ja. Tu se umet nič ko
delo javlja bez supstancijalnog uporišta i privilegovanog
re fe ren ta, bez ca ri na i gra ni ca... Sud nja be zna čajnost
sve ga što se na tom „re la ti vi stič kom” fo nu mo že
na či ni ti ipak ne dis kva li fi ku je sam pro ces stva ra nja.
Sama provizornost ne definiše umetnost kao otpad ili
đu bre na ru bu jed nog dru štva ko je se ba vi ozbilj nim i
pre o zbilj nim stva ri ma. Na pro tiv, umet nič ko stva ra nje
još je je di ni ozbi ljan i od go vo ran od nos pre ma vrednosti
ko ju uta na ču je sa vre me na ci vi li za ci ja. Za što bi
umet nost bi la kri va pred ci vi li za cij skom či nje ni com
pu ke be zna čaj no sti sve ga stvo re nog? Pre bi se mo glo
reći da ona vrši dekonstrukciju umišljenog značenja i
značaja, isključivosti i arogantnosti – kako starog tako
i no vog, sa vre me nog sve ta... po čev od nje go ve po li tičke
arogantnosti.
UZO RU JE PRE TE ČA DO GA ÐAJ
Ka da jed no ar ti stič ko re še nje pre ko ra ču je ili kr ši
po sto je će kon ven ci je pred sta vlja nja, ta da se ono ja vlja
u re gi stru no vog i re klo bi se „ori gi nal nog” ili „neponovljivog”
iskustva. Ukoliko se taj novi model samopredstavljanja
pokaže kao umetnički uspešan, on
vr lo br zo po sta je uzor (stvar za opo na ša nje) ili ideal.
Taj – kako klasični tako i moderni mehanizam – uvek
je bio, pa i da nas je, ne ka vr sta platonizma za umetnič
ki na rod. Ta ko bi bar Ni če re kao! Ideal po vla či za
sobom oponašanje (mimesis) koje nešto što je navodno
„neponovljivo” uvodi u diferencijalni prostor
ponavlj anj a . Ino va ci ja ti me ubr zo po sta je ru ti na, stil,
op šta for ma pred sta vlja nja i, za pra vo, po tvr da jed ne
dominantne, privilegovane konvencije sveta. U svetusli
ke kao sli ke-sve ta sva ka i naj ra di kal ni ja in ven ci ja,
ino va ci ja ili tran sgre si ja, pre ili ka sni je, po sta je, ma
ko li ko po seb na i zna čaj na u toj svo joj po seb no sti bi la,
sa mo jed na ka ri ka u da tom lan cu pred sta vlja nja. Bez
obzira na privid samostalnosti te karike, nju (diferenci
jal no) od re đu je či tav la nac. Tra di ci o nal no se uvek
ne ka ko po ka zi va lo da je la nac pred sta vlja nja usre dišten
u zatvorenom i, zapravo, metafizičkom krugu slike
kao sli ke sve ta.
Kakva je to moć slike uspevala da diferencijalni
la nac pred sta vlja nja, usta no vljen kroz igru ili in ter ferenciju
spoljašnjeg i unutrašnjeg, uvek nekako transfor
mi še u iden ti tar nu vo lju za po tvr dom ili usto li čenjem
jedne dominantne i hegemone slike sveta? Rekli
smo da sli ka mo že za tre nu tak da ras ki ne pre ćut ni
pakt sa sli kom sve ta. Ona mo že da „ule ti” u ino va ci ju,
in ven ci ju ili tran sgre si ju. Ali sli ka to ne mo že da uči ni
na ap so lu tan na čin. Ne mo že da se bi osi gu ra aro gantnost
tog creatio ex nihilo. Da kle, ona ne mo že se bi da
osi gu ra ra di kal ni po če tak ili za vr še tak, s one stra ne
sva kog lanca predstavljanja i usredištenja u njemu.
Umet nost ne na sta je ni iz če ga, jer je uvek iz ve stan
di fe ren ci jal ni rad na (re)pre zen ta ci ji, iz ve sna ela bo raci
ja i re e la bo ra ci ja pred sta vlja nja. Ne sa mo sli ke ne go
i umetnosti, generalno uzev, nema bez interferencije
predstavljanja. Pri tome, naravno, ostaje pitanje: kakvog
pred sta vlja nja? I da li u tom pred sta vlja nju još
uvek postoji momenat samopredstavljanja?
207