Preuzmite kompletan časopis broj 2 u PDF formatu - Portal kulture ...

vîðeñjå
biljke
Ko ja ga no si kroz noć, ko ja mu ras pli će sjen ku.
Vidjeli bismo sebe neo kru že ne dru gi ma:
presječene
Njihovom kratkom putanjom kroz naše prozračno
me so.
Vi dje li bi smo u zr ca lu nas već ura sle je zgrom u
druge
Kao što gledamo oluju tako bismo gledali,
us prav ni,
Po tre snu dra mu uza jam no sti, i sa mi u nju umije
ša ni.
Da ima ju oči sta ri zvo ni ci ka ko bi se po sti dje lo
Ono naše nepostojeće ja
I pa lo bi na ko lje na.
Oda bi ra ti dru ge i dru gost, ne kao pe ri fe ri ju, ni
„okru že nost dru gi ma”, ni ti kao dis tan cu u pro sto ru,
i u sr cu – već kao jedinstvo bića ko je na ra sta, bri šući
spu ta no sti i ogra ni če nja „ne po sto je ćeg ja”, zna či
ima ti slut nju one pot pu no sti isto vet nog je zgra, što
bri še raz li ku iz me đu su bjek ta, kao či ste du hov ne sabra
no sti, i objek ta, ko ji se ovom sa bra no šću pro žima.
Ti me duh is pi su je svo ju pe smu, pe smu od su stva
su prot no sti.
Mno ge od an to lo gij skih pe sa ma Ve sne Pa run,
na pi sa ne u du hu an ti kon ven ci je, po tvr đi va ne su i u
neposrednoj realnosti, ponekim eklatantnim pesnikinjinim
opredeljenjem i gestom. Njenim odabirom
ži vot nih pe ri fe ri ja, pri ja telj sta va uz bra nih sa ce ste i
dru ma, i upra vo ta ko, i tu, pro na đe nog in tim nog saput
ni štva, ve li kih i ce lo ži vot nih po e ma lju ba vi, pa
tako, sasvim prirodno, i spontano, i podtesktualnih
fi lo zof skih usme re nja nje ne pe sme.
Biti zrno grožđa sred poljupca, na po kon, ili pre
sve ga, već je, kao ulo ga učesnika i svedoka, u ove pesnikinje
iznimna. I neobično kompleksna.
Jer, iz sr ca čul no sti, u pro du že noj čulnoj imaginaci
ji is ku stva, nje na pe sma se že da lje, pri pa da i dru gim
sferama, pomera se iz jedne tačke, malenog, skučenog
ega, i či ni realnost Srca – otvorenu ka stanjima i prizori
ma ne vi dlji vog. Bi va ju ći, u isti mah, i po sve do če nje
pro me na ko je, u unu tar njem sve tu, ostva ru ju neo graničenu
slobodu ne-mišljenog, ne-pragmatičnog, doti
ču ći ta ko mno štvo li ca je din stve nog Bi ća. Mo dernim,
i po sve lič nim je zi kom pe sme, Ve sna Pa run će
svo ju isti nu sr ca is ka za ti, pod jed na ko, i kao po la znu, i
kao ishodišnu. Onu, koja njene izgnanike, među koje
ubraja i sebe samu, pretvara u maštare i stvaraoce
sopstvenog pribežišta. U srećne izbeglice, umakle „siromaštvu
udesa”: Sr ce je ta ko stvar no da sva ka bol/U
njemu zazidana postaje doziv//Treba da izmi slimo
svakog dana iznova/Riječi od kojih se živi//U siromaštvu
ude sa (Gong).
Ose ća ju ći , „unu tra šnjo šću”, tim „na šim pro zračnim
me som”, je zgro dru go sti, je din stvo ko me te ži,
Vesna Parun je sva svoja natalna, prenatalna, dosuđe
na i tra že na, ge o graf ska, emo tiv na i kon tem plativ
na mo ra na či ni la šumorom univerzuma, ko jim se
glasi priroda njenog željenog apsoluta, iz nu tra. Ako
je pr vi prag na pu tu ka nje mu ne pri sta ja nje na slepost,
a pr vi uslov vi da – od bra nje ni „in stinkt sa mo će”
– on da je i ova „po tre sna dra ma uza jam no sti”, u ko ju
smo „i sa mi umi je ša ni”, za pra vo, na dru gi na čin postavljeno
iskonsko pitanje poezije: ko smo, i od čega
smo pre sud no sa či nje ni – jed na ne pa tvo re na po et ska
ško la mi šlje nja ili ose ća nja sve ta, a isto vre me no i žudnja
za nje go vim sve o bu hvat nim, ose ćaj nim bi ćem, za
pa rok si zmom ne tak nu tog bo gat stva sa dr ža nog u povrat
ku u bu duć nost, ko ji uz bu dlji vo is ka zu je di ja lo ška
struktura dve ravni subjekatskog, u pesmi „Nostalgija”:
Mu čim se da us po re dim dva sa zvuč ja, dvi je har fe:/
Ovu što ni sam ja i onu pre vi še u me ni (Gong).
Bes kom pro mi snost, ujed no i po e tič ki dah i ši ri na
raz re šni ce, plod nog ušća, u Ve sne Pa run sa zda je presudne
vratnice ka njenom poimanju istine – razmicanjem
privida, putem ka izvornoj prirodi i supstanci
njenog poimanja univerzuma, gde nema postojanja
i ne po sto ja nja, čul no sti i nje go ve ne ga ci je, tam nog i
sve tlog. Jer, ka ko ve le pre no si o ci drev nog zen uče nja,
235