Preuzmite kompletan časopis broj 2 u PDF formatu - Portal kulture ...

vîðeñjå
oč no sti – da ti me na se be pre u zi ma iz gled „dže la ta”
i, za tim, unu tar lo gi ke vla sti tog po na vlja nja, po sta je
i sam kod, ši fra i (za šti će ni) okvir bu du ćeg do ga đanja.
U tom (za ko no dav nom) okvi ru, za tim, mo gu i
da lje da is kr sa va ju no vi do ga đa ji, no ve bez oč no sti,
pod uslo vom da sam okvir pri to me osta ne ne dir nut,
tj. uko li ko sa me ino va ci je ni su upe re ne pro tiv nje ga.
Ka da se u okvi ru is cr pi pro stor mo gu ćih ino va ci ja,
ka da na stu pi za si će nje po na vlja njem ko jim vi še ne
ko man du je dru go i raz li ka, već po ha ba na isto vetnost,
on da za ko no dav ni do ga đaj po sta je uspo me na,
a rad di fe ren ci jal nog u nje mu gu bi svo ju ra di kal nost,
od no sno po sta je rad mla kog kru že nja u is pu nje nim i
do sad nim pro sto ri ma Istog.
Zato je događaj otvorenost za radikalno drugo,
otvo re nost ko ja, u svom di ja hro nom po lo ža ju u mre ži
raz li ka, mo že da se smi ri, da uma nji ili čak da iz gu bi
svoju radikalnost. Jedino što događaj ne može, to je
da is ko či iz mre že raz li ka... Iz ve sna te le o lo gi ja (svr hovitost,
ciljnost) dvosmisleni je uslov događaja. Nema
događaja bez telosa (svrhe, projekta) koji u krajnjoj
instanci osu je ću je do ga đaj! Da bi se do ga đaj do go dio,
potrebno je neko nasukavanje. „Na su ka va nje je”, ka že
De ri da, „tre nu tak u ko jem brod, ka da do dir ne dno,
slu čaj no po sta je ne po kre tan. Ta ne zgo da je do ga đaj:
to se de ša va, to se de ša va za to što smo, ne pred vi đe no
i neproračunato, poslati na dno.” Događaj ima bitnu
vezu sa zaustavljanjem, sa nasukavanjem, sa dnom
ko je je bez dan.
Ipak, sam ar ti stič ki do ga đaj ni je smrt. Na dnu se
ništa ne događa. Smrt je u svojoj beskompromisnosti
poništenje događaja. Kad je smrt tu, događaja više nema;
kad je do ga đaj tu, smr ti još ne ma. Ta ko da do gađaj,
kad ima do di ra (a uvek ga ima) sa na su ka va njem,
sa dnom ko je je bez dan, nu žno na ne ki na čin na dživljava
to na su ka va nje, tu bez da nost da tu na dnu, tu
ne pri pi to mlje nu smrt. Eto za što i do ži vljaj ne kog arti
stič kog do ga đa ja nu žno na dži vlja va smrt, re ci mo,
pu tem ka tar ze. Ta kav do ga đaj je tri jumf ži vo ta čak i
u smr ti, čak i u na su ka va nju... Sve dru go umi re, sa mo
ne subjekt koji stvara ili doživljava artistički događaj.
Čak i ako da nas u to vi še ni ko ne ve ru je. Umet nik ne
umi re za to što se u nje mu sam (ar ti stič ki) do ga đaj obli
ku je kao struk tu ra na dži vlja va nja, kao sa mo na dživlja
va nje na de lu. Sa vi so kom kul tu rom du že se ži vi!
Pa ipak, ono ključ no u do ga đaj no sti sa mog do ga đa ja
je do dir sa dru gim ko je ni je, ali bi mo glo bi ti, sa svim
drugo, tj. smrt. U artističkom događaju imamo, dakle,
am bi va lent nu struk tu ru na dži vlja va nja. Dra mu
ili pu sti nju na dži vlja va nja.
Ukoliko događaj gubi otvorenost, koja ne može
da ne bu de ra di kal na, otvo re nost ne sa mo za dru go
ne go i za sa svim dru go, on da on pre sta je da bu de to
što jeste, tj. događaj, i postaje žrtva diferencijalne, semi
o tič ke kodifikacije. Osve do če ni po greb nik po sta je i
sam žr tva po greb nog pro ce sa. Pra vi lo (a kod je, uvek,
skup iz ve snih pra vi la) pra vil nost je (i pra vo) ko ja guši
događajnost (= bezobzirnost) događaja. Svedeno
na pra vi lo, ono dru go ko je is kr sa va u do ga đa ju bi va
pripitomljeno, podređeno i uređeno. S njime se, ubudu
će, mo ra na „re gu la ran” na čin ra ču na ti. Ti me ono
pre sta je da bu de ne-u-ra čun lji vo. Za to pri mi re na doga
đaj nost ži vi ži vo tom ko ji je bli zak lo go cen trič koj
„harmoniji”. Mada, harmonija pre ili kasnije poprima
zna če nje smr ti do ga đa ja. Sreć ni pe ri o di u isto ri ji
pra zan su list pa pi ra, ka že He gel. Isto to, sa sta no vi šta
istorije umetnosti, važi i za kretanje, tumaranje i leluja
nje sva ke umet no sti ko ja se ne ukla pa u okvi re bezbedne,
osigurane taksonomije. Događaj i taksonomi
ja ni kad ne idu za jed no. Ali u svom opo zi ci o nom
kre ta nju ne mo gu ni jed no bez dru gog.
ČI STI REZ
Pred-sta vlja nje u sa vre me nom ar tu je u isti mah
iden ti fi ku ju ći i di fe ren ci ra ju ći po stu pak. Kan din ski u
svom spi su O duhovnom u umetnosti uka zu je na činjenicu
da oblici u umetnosti imaju smisao, čak i onda
ka da (na iz gled) ni šta ne ka žu, ne zna če, ne identi
fi ku ju. Jer, „ka da se po ja vi ne ki ob lik bez zna če nja
i ko ji, ka ko bi re kli lju di, ni šta ne ka zu je, to ne tre ba
210