Preuzmite kompletan časopis broj 2 u PDF formatu - Portal kulture ...

vîðeñjå
u jav nim ku pa li šti ma”, be le ži li su hro ni ča ri knji žev nih
pri li ka, a pri se ća ju se i da nas sli ka ri ove sud bi ne, doda
ju ći „jer to ple vo de ni gre ja nja u sta nu ni je ima la.”
Bo em, i su ve ren ka, uvek iz no va po tvr đi va nih
pra va na iz bor – mo žda gre šku, mo žda sreć ni po godak
– je di na spi sa te lji ca u Hr vat skoj ko ja je vi še od
pet de ce ni ja ži ve la is klju či vo od knji žev nog ra da, progla
siv ši po e zi ju prvom i poslednjom svojom ljubavi,
uče ći se, upra vo kroz po e zi ju, od di so nan ci, raz me đa
i ponora, putu ka uzvratnim lekovitostima onoga što
takvi izbori donose: Hodajući svatko za svojom spasonosnom
biljkom, za svojom malom privatnom istinom,
zaboravljamo svakidašnju dužnost slobodnog čovjeka:
da slobodu pretvara u misao. Da je pretvara neumorno
u mi sao o čo vje ku, u mi sao o hu ma nom, kao što to
ni je mo či ne za nas ili umje sto nas ze mlja i ka men – kamen
ko ji nam gle da u oči i ze mlja ko ja vje ru je u nas:
u mrzovoljne buntovne sanjare koje je nazvala svojim
građanima – pisala već uveliko ophrvana godinama
i bo le šću, ne od u sta ju ći od tog je di nog bla ga ko je je
ima la, za do bi la i osvo ji la – po e zi je. A kroz nju, i njome,
ne od u sta ju ći ni od vla sti te mi sli o slo bod nom i
humanom svetu.
Slo bo da pre tvo re na u stih, za gle da nost u oči kame
na, ze mlje, ma sli ne, mo ra, ko ra la, ve tra – iz či jih
je du bi na, kao iz rod ne nu tri ne, sa zda va la svo je re či
pra po čet ka, bu ja nja i umi ra nja tva ri, obla ka, bilj ke i
čo ve ka, nje na je ci klič na, u sva koj zbir ci dru ga či ja i
nova posveta postojanju. Pri ro da ove po e zi je pra ti la
je neharmoničnu i skokovitu prirodu svog autora, zaljubljenika
u rodne predele, otoke i more, muzejske i
ži vot ne pej za že an tič kih i mo der nih gra do va, či ne ći
dubinske lirske zapise entuzijastičkim i skeptičnim,
himničnim i satiričnim, ali najposle, u samoj suštini,
gra de ći u nji ma uvek stra snu i elo kvent nu apo lo gi ju
stva ra lač kog či na i lju ba vi.
Uvek iz no va je sto ga u ovom plod nom i ra zno vrsnom
opusu obnavljan poetski univerzum smisla, koji
bol to ga što si čo vek uzdiže u ono hipostatičko znanje
brit kog i ose tlji vog, dvo se klog sr ca, či ja je ra nji vost
u isto vreme neka druga, drugačija, snažnija postojanost.
Po sto jim da bi va tra sa mnom bi la otpornija,
stih iz nje ne pe sme „Kri stal va tre” (Stid me je umri jeti,
1974), ugra đe na je u po vest drev nog i u čo ve ko vo
postojanje upisanog i sveprisutnog bo la, ko ji kroz prostor
i vre me gra di svo je utvr de, svoj pra po čet ni, i nadstvar
ni, raz log i svr hu, ka ko či ni se, pro fet ski, is ka zu ju
ra ni sti ho vi: Mo žda je nji me pro že to sve što mo ra da se
održi („Bol što si čo vjek”, Rop stvo, 1957).
Pri re đi vač vr snog iz bo ra iz nje ne po e zi je, iz rani
jih pe ri o da pe sni ki nji nog ra da, i sam pe snik i erudi
ta, Ivan V. La lić, u svom pro prat nom tek stu sto ga
će sa mno go raz lo ga i po kri ća na pi sa ti: „Ve sna Pa run
će ot kri ti i uvek iz no va (a opet: uvek dru ga či je) otkri
va ti lju bav i smrt, smi sao i ne smi sao biv stvo va nja,
eg zi sten ci jal ne sum nje i ne ko ira ci o nal no po ve re nje
u za da ni, u je di ni svet. Ot kri va će do ka ze za ono što
na zi va pra vom na isti nu, is tra žu ju ći pri to me mo gućno
sti svog pe snič kog je zi ka u ra spo nu od krip tič nih,
epi graf skih za pi sa do zvon ko ras pe va nih, me trič ki
stro go or ga ni zo va nih so ne ta – sa slo bod nim sti hovi
ma (ter min je ne pre ci zan, ali u ovom slu ča ju či ni
nam se pri me ren) u obim nom me đu pro sto ru („O
po e zi ji Ve sne Pa run”, Izabrane pesme, SKZ, Be o grad,
1979, str. XII).
Ve li ki me đu pro sto ri, ko je re gi stru je Ivan La lić,
a koji u isto vreme razgraničavaju klime, motivske
spektre i intonacijske i formalno-stilske registre ove
po e zi je, po tvr đu ju, me đu tim, nje nu su štin sku do slednost,
i za ovo poetsko delo u celini ključno jedinstvo
raz li či to sti, ko je de mon stri ra ju i br zi uvi di, i krat ki
pri me ri pe snič ke ge ne ze.
U pr voj već pe smi „Zov”, ko ju je ob ja vi la kao šesnaestogodišnja
učenica, u časopisu „Sljeme”, gla silu
Muške klasične gimnazije u Splitu, čiji urednici su
bi li Ju re Ka šte lan i Živ ko Je li čić, a ko ju je, u svom izbo
ru iz pe sni ki nji na de la sa ču va la, kao vre dan trag o
nje nim po et skim po če ci ma Kar men Mi la čić (Izbor iz
djela, Škol ska knji ga, Za greb, 1995, str. 25–26), po sve
je vi dlji vo da po et sku ima gi na ci ju Ve sne Pa run pod-
228