Preuzmite kompletan časopis broj 2 u PDF formatu - Portal kulture ...

vîðeñjå
mekog, i nadalje razloživog blaga, što počiva u dubini
našeg iskustva, kao nikada potpuno ni dovoljno savršeno
ostvaren odgovor arhajskom pozivu na dobrotu
(Gong), i onom de tinj stvu sa ko jim se ra đa ju či sto ta
i be za zlen stvo sva kog no vog po čet ka – kao obe ća nje
sebi samom, vremenu, i budućnosti sveta.
Ova unekoliko iznenađujuća optika, koja već i
prvom zbirkom otvara regione prividne van-stvarnosti
i bajkovitog vetra što podstiče povoljan, dobar put,
sugeriše uvek pomalo, a tokom godina sve učestalije i
više, i udaljenost od neposrednih vremenskih diktata,
i putovanja u linearnom smeru. Jer, Djeca su jeke
utr nu lih stva ri (Zo re i v i ho r i), evokacija genuinog, i
pritajenog postojanja, rodni znaci svih zbilja, ključevi
pesničkih stvarnosti nad stvarnostima, koje tek treba
čuti i probuditi.
Fascinantna je sposobnost pesnikinje da u trenu
promeni, ne toliko optiku svoje pesme, već sam smer
konvencionalnog reda stvari, da ga sa beznačajnosti
njegovih uhodanosti, i besadržajnosti navika, skrene
na ne ki dru gi put, i da, bez trun ke iro ni je, pred pro čišćen
pogled posmatrača iznese, od njega bezrazložno,
možda tek sopstvenom greškom vida, zatajenu, punu
boju smislenosti, koja je zapravo stvaralac, činitelj
stvarnosti, i neotklonjivi, premda nevidljivi pratilac
naših sudbina.
Nimalo slučajno, tu čistotu pesnikinja u jednoj
pesmi zbirke Stid me je umrijeti vezuje za blistavost i
pu no ću plo da što se ra đa u za mi šlje nom oku de te ta, za
„zanosnu bijedu detinjstva”, koja iznenada stiče svoje
bogatstvo, u hranjivosti neba, što uraste u sumracima,
kad iz seoskih peći izlaze „izbrušeni hljebovi”. Optika
pesme izoštrava se potom u kristal sumraka, ka ko i
glasi njen naslov, otvarajući, bez ikakvih divergencija,
ili ironijske distance, svoje naporedno, a u samoj suštini,
novo vidno polje, preobraćenu, vanvremenu blagorodnost
unutarnje klime: U su mrak oči su ne haj no
zaposlene slikama./One gledaju u sebe, u svoj priprosti
svijet/U kome se bez odziva zatvaraju ruže satova/I
otvaraju uozbiljene/Velike istinske sjene ljudi/U ravnici.
A od mah po tom, ovaj no vo o svo je ni vi di ko vac
ak cen tu je svo je po ru ke mo der nom pik tu ral no šću,
neposrednim i rasterećenim šarmom svog širom
otvo re nog ver bal nog pej za ža, pred pri li vom no ve,
slobodne, životne obnove.
U mo jem di sa nju ti si glas ku ka vi ce.
U pro lje će
u tvom di sa nju ja sam
boja pijeska i sna.
Ži vot ne zna šta će mu nje go va žur ba;
do li je će
iz hirova ledenjaka, možda iz pokošenog sna.
I natrpavši na leđa sunce kao vreću šišarki
kre će mo od se la do se la, a Ci ga nin ko ji nas pra ti
viče hrapavim baritonom:
pro lje će! pro lje će!
Kalajišemo stare lonce! Sadimo cvijeće!
Iz te per spek ti ve mo že se pra ti ti sa zre va nje i
usme re nje du hov nog bi ća ove po e zi je, u ra spo nu od
rane do presudne negacije posesivnog i dominantnog
Ja, u korist zaustavljene „ruže satova” – ili, drugačije
rečeno, apsolutnog prisustva. One dobrote, koja „spava
pod li šćem” a či ji je osmeh ne vi dljiv.
Mo glo bi se sto ga re ći da su uz vi si tost i do stojan
stvo po e zi je Ve sne Pa run, nje na du hov na čar i
nepovredivost njenog suštastva, iznikli, paradoksalno
– iz sva ki da šnje pra ši ne i pra ha ne vi dlji vog, či ju
od sud nost na ja vlju je i „Blag dan slje po će” – iz u zet no
ostvarenje zbirke Stid me je umri je ti, gde se, iz me đu
ostalog, kaže:
Da ima mo istin ske oči, da se ni smo ro di li slijepi,
Mi bi smo vi dje li oko nas ne pej zaž ne šlji vi ke
Vi dje li bi smo ka ko grad sta ri ka ko vje tar umi re
Vidjeli bismo kako se međusobno premještaju
uzroci igre
Suština kako dodiruje suštinu, misao kretanje.
Vidjeli bismo čovjeka usnulog na dlanu velike
234