Preuzmite kompletan časopis broj 2 u PDF formatu - Portal kulture ...

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá
vođenu energiju. Ono što određuje kvalitet Hepenstensa je pojedinačni nivo svesti učesnika u
projektu.
Ovde je Demnievska podjednako bila zainteresovana kako za nove tehničke mogućnosti
tako i za rezultat akcije zasnovane na kondicioniranju svesti učesnika datog događaja. Koncentracija
učesnika i njihovo duhovno stanje trebalo je da obezbede gotovo telepatsko povezivanje,
pored onog podrazumevajućeg, tehničkog. Misao i osećanje, intuicija i telepatija učesnika
omogućili bi stvaranje „srećnih” kombinacija, kao i uklapanje u nepredviđene situacije. U ovom
smislu, ideja Demnievske se doista približava ideji avangardnih pozorišnih reditelja poput Grotovskog
(Grotowski). Njena želja, koja se kreće između otkrivanja koincidencije kao i određenog
ko dek sa pod ko jim se pra vi la ja vlja ju, upra vo je – kao i kod Gro tov skog ili pak Kan din skog
– čisto disciplinovanog i spiritualnog karaktera. Evo kako Evgenija opisuje svoj novi Hepenstens:
„Želela bih da realizujem projekat u saradnji sa studentima Likovne akademije u Novom
Sadu, ili sa učesnicima koje bi organizator predložio. Autor bi pripremio učesnike, dao sva potrebna
objašnjenja, ukazao na pravila koja bi trebalo ima ti u vi du, do mo men ta ka da bi uče sni ci
delovali oslobođeni svih pravila. Taj period pripre me tra jao bi je dan ili dva da na; pri li kom re a-
lizacije učesnici bi bili podeljeni u dve grupe, svaka grupa bi imala između 10 i 15 učesnika. Da
bismo utvrdili stepen verovatnoće 'srećnih uklapanja', događaj bi bio realizovan na dva različita
načina. Prvi način uključuje dve grupe učesnika koje se nalaze u dva različita prostora. U svakom
prostoru nalazila bi se po jedna digitalna kamera i akcija bi počela u isto vreme. Budući da
želimo da događaj realizujemo 'van pogleda', publika ne bi mogla da prati 'događaj' u trenutku
njegove realizacije. Možda pogled 'ometa' koincidencije a želja nam je da poredimo razliku u
rezultatu kada je događaj praćen pogledom publike kao i onda kada nije. Naknadno bismo pusti
li, na dva spo je na ekra na, ili na jed nom ekra nu, obe sli ke, ono što je sni mlje no isto vre me no u
sva kom od pro sto ra, i tek ta da bi smo vi de li do ga đaj u ce li ni.
Drugi način realizacije ovog događaja bi omogućio publici da simultano prati događaj.
Učesnici bi takođe bili podeljeni u dve grupe, locirani na dva različita mesta, u okviru iste zgrade,
koja bi bila povezana internetom, a u trećem prostoru bi publika pratila na ekranu događaj
u realnom vremenu, znači oba prostora istovremeno. Projekat ispituje relaciju misli, intuicije
i ose ća ja uče sni ka, ko ji do vo de do sreć nih ukla pa nja (ili ne), po ku ša va da uhva ti fre kven ci ju
učestalosti koincidencije, kao i količinu koincidencije u slučaju kada posmatrači prate događaj
simultano ili kada se sve odigrava van pogleda posmatrača.”
Na pitanje šta je privlači i zadržava u dijaspori Pariza, tog mediteranskog podneblja lišenog
samodiscipline, koji po njenim rečima nije ni otvoren za eksperimente, „već je domaćin projekata
lakše realizovanih na drugom mestu”, Evgenija se dobroćudno osmehuje i tvrdi da upravo
tu postoje male grupe koje diskutuju u koncentričnim krugovima i tako „povećavaju osećanje
rezonance”. Pariz je, prema njenom mišljenju, grad relacija i preporuke, koje su, u ovom gradu
brzog ritma, možda najvažnije. Ovih dana Evgenijin rad rezonira bojom i nekim instalacijama
– njene novije slike ogromnih formata, rađene u talasima, rezoniraju koncentričnim krugovima,
kao Hirošigeov (Hiroshige) talas u oluji... Naposletku, Evgenijina želja da, poput ogromnog
ta la sa, ob uj mi ceo sve mir je ogrom na, a če sto joj ostva re nje te že lje i po đe za ru kom.
145