Untitled - European Borderlands

uglovi, sve bolno prazne materice ćoškova. Sablast si, izvesno, i nepojmljiva je žena što je u tmasti
mrak kročila sa tobom. Sad, konačno, vidiš jasno, bez šoljica, bez stolica, bez polica, nećeš moći
svome telu da pomogneš. Otišlo je, a sa tim odlaskom, istanjio se glas riđeg želuca izvan koga
nema ničega. I usta izmuljana zemljom i jagodice smežurane od tople, mlečnobele vode, slike su
nepoznanice koja se javi katkad u snu, no odviše retko da bi se pamtilo. Kao mali, ruševni rudnik,
sam u sebe si spušten, bez kanapa i svetla. Više te ništa, ni narkotička sanjarenja, ni beslasna
trežnjenja, od tupog kuckanja ne mogu odvratiti. Raznose se udarci zlatnim krvotokom i smiriti
se neće dok zagušljivim, zlatnim mrakom ne ponište svetlo, po čuvenju znano, svetlo izvana. Kao
mali, ruševni rudnik, unutar riđeg želuca, unutar trbuha-tela, unutar iskrice, jedne zalutale iskrice
sa ognjišta posred kuće.
69.
Sonne alter Tage leuchtet
naše bešćutnosti, naše nepostojanosti, naša vražja podrazumevanja...
Šta preostaje neozračeno? Uteha jedne knjige, zaglavljene, umesto stuba, negde posred mozga
da se svod sa bezdnom ne pomiri. I jedna strana lica – crvena, druga – žuta. Uokvirene oči u
okviru svog vidokruga. Jesam pajac... Napolju doba kada žene u izlozima gledaju venčanice. Iz
svakog odraza crveno-žuta im se isplazim, biti zatočena u ženi koja je nepromenljiva u muškarcu,
strah me je. Moje reči jesu reči ničije lude, one pozivaju na predstavu. Hoćete li gledati, Marina,
scenu nemogućnog poistovećivanja? Onu bez lakomislenog sricanja i milovanja kulisa? Ružni
akt inicijacije u ono sopstvo koje preostaje nakon sistematskog obezličavanja poslednjeg ja. Biću
odurna i to više ništa neće značiti. Umesto opisa – konsultovati Kafku – dosledno. Postaću pauk
i nećete mi moći vratiti grlo. Brzopleti, anonimni pauk: suveren na mreži teksta na kojoj me je
upecao. Varavo prokletstvo presnog, usamljenog bića, prokletstvo čitalačko – teme svih oniričkih
kružnica. Kuda pobeći od pisma, u koji dlan? Uteha jedne knjige, zaglavljene... Uteha imena, ako
ničega drugog. Uteha kose, koju ću da upletem da se popnem do svojih prozora – opet kružnica,
opet laž, opet traganje za zglobom gde će pruga iskočiti iz ležišta. I smešak slutnje.
O, vrati se, Volođa!
Ničega do trunja, do ogrizaka priče, ničega do kalambura!
O, pomozi mi, Volođa!
Prokleta pismom, razoriću ga u sebi! Treba iskoristiti svoje pletilačke sposobnosti, mnoštvo
nožica: od priče lečiti se baljezganjem, brbljanjem, trabunjanjem. Još jedan čin, dame i gospodo
skribomani. Nećete nas se tako lako rešiti. Ovoga puta, u meni su – ja jesam – i pauk i ubica, zato je
predstava nova. Smrt svih autora nađubriće tle za trijumf njihovih likova. I bićemo se za autorska
prava, za autorski primerak i autorski honorar. Jer, stvarnost je jedna, cela, homogena. Čitajući
nas, shvatićete gde je potka tog horor-filma.
O, Marina, nije Volođa savršen, jasno mi je sad, Volođa je savršeni čitalac! Tekst će dokazati da
ga želi, tekst koji pišete, tekst koji pišemo, koji nas u nepovrat piše.
Neću mu više tamo u knjigu persirati. Živ je Volođa i neće dati da radim s njim šta želim. Čekam.
To potonje čekanje, moj će budni pesnik boldovati kao bore
Über Sonjas weiße Brauen.
109
S o n j a V e s e l i n o v i ć - P o e m a p r e k o