Untitled - European Borderlands

Tog jutra, bilo je nedeljno jutro, na tom placu igrala su se deca iz kraja, bledunjava, sitnih
kostiju i glupava. Ni ranije nisam ostajala sa njima da odskakućem prašnjave kvadrate. Retke kiše
su materiju grada, njegov suvi vazduh metalnog ukusa, potklobučeni asfalt, ispucali beton, sve
smeće i duvanski dim, sprale u jednu tešku masu, bez uspomena i bez budućnosti, od te mase su
bila sazdana i ona, deca iz okoline Kule-sovuljare. Ali sad sam ipak ostala tamo sa njima, mada sam
u svojoj nutrini osećala strašnu napetost, jer sam znala da činim nešto što ne bih smela da činim.
Da nisam poslušna. Grlo mi se osušilo, kao da su sad iz mene stvarno iscedili svu vlagu. Bila sam
i ja od prašine, kosa mi je bila, odeća, sva prašnjava. Ne sećam se kako je vreme prošlo. Već je bilo
debelo iza podneva kad sam stigla u policijsku stanicu. Pitala sam da li bi hteli džigericu. Smejali
su se grohotom, baš ti je otac potrefio kad da te šalje, odavno su završili s ručkom, i sudove su već
oprali.
Znala sam šta me čeka. Između majčinog nosa, očiju i usta popucali su šavovi, rastočila joj
se glava, nisam bila u stanju da održim njen lik na okupu. Njena usta su vikala: „No, vidi, vidi,
gospođica se vratila!”, „Evo kako čovek može da računa na nju!”, a očima je govorila: „Ja ću te
istrebiti.”, a nos, nos joj ništa nije govorio, samo je ušmrkivala bes sa neba. Otac je pokazao deset
puta veći bes. Zar je zaista bilo tako važno da policajci dobiju ponude? Pa, otac je već odavno
napustio policiju. Sad mu je posao da mete dvorište sirkačom ispred upravne zgrade rudnika. Ili je
možda reč o nečemu sasvim drugom? A to sasvim drugo – da li su to oni dobro razumeli? Očevo lice
se lepo crveni, lepo je, kad se zacrveni od ljutnje, zaista je crveno kao bulka, i već me je i dograbio
za nadlakticu, vuče me za sobom uskom, blagom uzbrdicom dvorišta. Otkud zna da sad mora baš
ovako da postupi? Šta je to što mu diktira šta treba da radi? U glinastom tlu dvorišta utrto je
sve živo, nema ni travčice, ni korovčića, ispred kuće izneta je bela dečja kada, u njoj još mlako,
istranžirano meso, rubovi kade su krvavi. Kad je i od koga upisano sve ovo u očeve nerve? Vuče me
prema svinjcu, nisam to ja, nisam to ja, nisam ja. Pa zar je i to sad jedan Vavilon? Steže me, njegovi
prsti su se utisnuli u moju ruku, bolno. I bolan je i iskrzani zid kuće. Pukotine, zrnca. Ostavljaju
mi na koži brazde ogrebotina. I boli me majčin glas, jer majčina usta još uvek govore. Bole reči, sva
sam u ogrebotinama. Ali sad ovo, ipak, čini moj otac. Iz njega kulja prekomerna kazna. U jednom
lavoru su kosti, u drugom preostale iznutrice, pluća i nešto džigerice. I na rubovima lavora krv,
razmazotine krvi i žuči. Ovo sad čini otac, očeva ruka je suva i jaka. Steže mi nadlakticu. I kljocne
iza mene zaponac na daščanim vratima svinjca. Zatvorena sam, sad ću na večita vremena biti
zatvorena. Propevši se na prste, ako se jako protegnem, vidim napolju oblake na odsečku jesenjeg
neba. Polako poprimaju sve tamnije nijanse, čekam da otac dođe po mene i da me pusti.
Prevod: Arpad Vicko
95
G a b o r Š e j n - T a j n o p o z o r i š t e