Untitled - European Borderlands

K o r n e l i j a D e r e š - M a d a i h j e t a t a - U n e o i h j e s a s o b o m - D e č a c i - P o p u t k a k v o g g o n i č a - S a m o f a s a d a - D u h o v i - P r a z n i k
Od nekog vremena
plašim se svetlosti.
U ovo doba godine
uvek si iz dvorišta
unosila cveće, mada ih je tata
još uvek zalivao. Ti si već tada
mislila samo o staklenicima,
uzalud smo naučili,
da je vazduh suština.
Nad dvorištem se u međuvremenu
svetlost izgužvala.
Kad se zgusne, ona je
uvek više bolna.
Iznad čaša se još vidi,
neko je razbio prozor staklenika.
Možda je to bio tata, ne sećam se.
Valjda je samo hteo, naravno,
da se više nadišeš vazduha.
Mene nije uspeo da izmami na sunce.
Mada je imao stravične trikove.
Više se ne sećam ni toga, vidiš,
ko je pre nestao - on, ili ti.
Od tada je laknulo i konopcima za sušenje veša.
Na njima samo svetlost visi.
Uneo ih je sa sobom
Polako su prolazile srednje godine,
iza garaže zamašna gomila peska,
kao da je neko razapeo svetlost,
tata je svakog jutra ustajao i redom
umio svo zelenilo.
Posle nekog vremena godišnja doba
naglo su okraćala, pomislih da je i to
verovatno tatino maslo,
sve vreme je čupkao travčice
kao da je tako hteo da otera leto,
potom je zasuo solju čitavo dvorište,
rekavši kratko da je pao sneg.
I tada je napravljen staklenik.
Na mestu nekadašnje gomile peska.
Prebrzo su se smenjivali dani,
na dvorištu ni travke nije bilo,
debeli sloj soli navukao je vlagu.
Bujalo je još samo krupnije zelenilo.
Tata je rekao da mu je svega dosta
i uselio se u staklenu baštu.
Nije znao da sam je već namenila tebi.
Uneo je sa sobom i zelenilo.
Još se na prozoru vidi pukotina
kroz koju je pokušao da se provuče.
34 Mada ih je tata
Dečaci
Dečaci su opkolili staklenu baštu
i spolja osvetljavaju njenu nutrinu.
Uzalud proviruju, svaki se naš dah
unutar staklenih zidova zgusne,
stvrdne poput kamena. Staklenik me
polako istiskuje iz sebe.
Nikad nisam imala sreće s momcima,
i sad bih volela da se sakrijem
od svetlosti njihovih lampi.
Izvana viču svašta,
što bih ja mogla da urežem u staklo.
Neko ovde guta svetlost.
Možda taj koji sedi u tatinoj fotelji,
mada već godinama ne može da stane u nju.
Zbog njega se i kuća zeleni,
kao da su je prekrile alge,
klizave i bezglasne.
Iznutra osmatram
linije pukotina,
ne vidim njihov kraj.
Ali ako iz sve snage
budem ćutala, mogla bih da pogodim
koliko će biti potrebno vremena
da momci prodru svojim pogledima
kroz gusto zbijeno staklo,
sve do fotelje.
Poput kakvog goniča
Obećavao je ranije svakodnevno,
da ću dobiti psa kojeg bismo
svakog jutra mogli zajedno da prošetamo.
Potom sam se upitala, dokle može da traje
veza na temelju osećanja krivice.
Bilo bi dovoljno i to,
da u šetnju izvodi mene,
među obližnjim brežuljcima navodno
prebiva mnogo zmajeva,
i staklo se pravi od njihovog plamena.
Mogli bismo da ih upregnemo redom,
a prepoznaju se po tome
što su zeleni, poput boce.
Ali možda je i ova ljubav samo takva.
Polugotova, poput kakvog goniča.