Untitled - European Borderlands

ät te ziehen
sich alles in eine einzige g
previše revnostan, i da je naumio da se zakaluđeri, izbor, dakle, nije stvaran, ali igra jeste, ipak su trojica
u pitanju, i Justika je prenela svoj pogled po svoj trojici, naravno, strogo u uobrazilji. Spoljni izgled, kad
su mladići u pitanju, nije bitan, pomenuti momci nisu ružni, rekla je provodadžika, i njena, s posebnom
težinom naglašena reč je nagovestila da je, toliko, jednoj poštenoj devojci sasvim dovoljno. Fotografija,
dakako, nije bilo, mogla je da se osloni samo na snagu uobrazilje, i na fine vibracije provodadžikinog
glasa, sjaja u njenim očima, dok je pričala o momcima.
Justika je htela da se susretne s Martonom, ali malo je nedostajalo pa da randevu propadne. Mama
Justi je o tome pisala najopširnije, kad sam taj deo pročitao, pogladio sam dlanom list, moja koža je
preuzela ustajali miris hartije, osećao sam ga ne vrhovima prstiju, kad sam sklopio svesku, dugo sam još
mirisao, miris starog teksta, mirise starih ormana, starih haljina i, ujutro, pre nego što bih krenuo na
posao, ponovo bih prevukao prste preko papira, ponekad je miris ostajao na njima i do jedanaest sati, ali
i čitave rečenice u glavi, jer sam ih već toliko puta pročitao, da sam cele pasuse znao napamet. Kad je ujak
moje tetkice čuo da bi mi srednji najviše odgovarao, smesta je uzvratio da, bome, ne zna šta o tome da misli, jer
je taj baš sad u prosidbi. I nije se libio, kad se vratio kući, da ode kod njega, i da ga pita, je l´ uspela prosidba. A
taj mu je ispričao da stvari s tom devojkom još nisu dogovorene, jer ni on, a ni dotična devojka, neće da napuste
mater i roditeljsku kuću: devojka je htela da se momak doseli kod nje u kuću, a momak, naravno, da devojka dođe
u njegovu. Pa su se dogovorili da još malo razmisle. Ovaj deo je poput pesme, ne po ritmu, već po melodiji,
jedna pesmarica, knjižica ostavljena otvorena na crkevnoj klupi: pojavom nežnog, pobožnog momka,
bekrajno privrženog majci, Justikino sirotanstvo neprimetno postaje vrlina. Ujak je na to odgovorio, da
ga samo zato zanima stanje stvari, jer upravo dolazi iz Mindsenta, gde je bio u poseti sestričini, i da je tamo –
doduše, samo na fotografiji – video jednu takvu čudesnu devojku, o kakvoj je Marton do sada mogao samo da
sanja. Nema nikog, ni roditelje, ni braću, ni sestre, ali samim tim nema nikog ko bi je sputavao, uticao na nju...
Pa je napravio kratku pauzu, i dodao: „to ti kažem samo zato da bi mogao, ako ti ne bi uselo ono u Sentešu, da
probaš sa ovom!”. Nije se ujak uzalud trudio... tako je Marton došao (meni) u Mindsent, umesto da je išao po
odgovor u Senteš. Mislio je, neka bude šta bude, dolazi da okuša sreću...
Justika je treću nedelju boravila u Mindsentu, muškarci iz okolnih naselja brzo su je zapazili. Nekih
nedelju dana je i služila, ali našala se na maćehinskom mestu, posle nekoliko dana se pokazalo da
ne vredi da ostane, nije htela da se posvađa s gazdaricom, a ni njoj nije dobro ako izađe na rđav glas,
svadljive, prgave sluškinje se teško zapošljavaju, devojkama koje nisu u stanju da drže jezik za zubima
nisu baš omiljene, uzalud su radišne. Posle podne ja naložila vatru pod kazanom, dok se voda grejala,
provirila je kroz prorez između dve daske na tarabi, ribari su se vraćali sa žive Tise, videlo se po nabijenim
kotaricama od rogoza da je ulov bio dobar. Prema stanici je defilovala brigada kubikaša, u somotskim
sakoima, somotskim pantalonama, u jedinom paru prazničnog odela, koračali su u istom ritmu, kao
vojnici, i pevali, Onaj ko iz Tise pije vodu. Tetka je prethodne večeri pričala da odlaze čak preko Dunava,
često su izbivali i po mesec dana, Justika im je posmatrala lica, na koga bi od njih Marton mogao da liči,
zar kukast nos izgleda onako kakav ima onaj plavokosi momak, a možda ima guste i srasle obrve, kao
onaj crnpurasti. Sa setom je gledala za njima, mada nikog od tih momaka nije poznavala, ali muškarci
su se, valjda zbog nade, onako uopšte, promenili u njenim očima, bilo joj je žao mindsentskih devojaka
koje sada, u potaji, plaču nad užarenom peglom. Voda je proključala, ove nedelje već je oprala veš, htela
je da se okupa, pored obora, tu ispred šupe za ugalj nikome nije smetala, postavila je emajlirani lavor na
hoklicu, muška ruka još nije takla njenu, kao slonovača belu, glatku kožu, sa strahom, sa strepnjom je
pomišljala šta će da bude ako i do toga jednom dođe. Možda će baš onaj momak, možda će baš on dlanom
da pogladi njenu čvrsto upletenu kosu, privući je k sebi, onaj koji danas posle podne dolazi, koji se uputio
ovamo, umesto da je otišao u Senteš, pod odgovor. Prevrtljivac je, ili onaj od nestrpljive sorte, pomislila
je Justika, pokušavajući da s prezirom pomišlja na njega. Pesma kubikaša se već jedva čula, odmakla je
brigada, parna lokomotiva iz Vašarhelja oglasila se otegnutim zviždukom u ataru sela, sad je nadomak
groblja, tamo obično zviždi, kod prelaza u neselje. Šta ako ne bude lep muškarac, ako joj se ne dopadne?
Svukla je potkošulju i isplahnula se toplom vodom pod pazusima. Pogledala je u vodu, kao da se gledala
u ogledalu. Ruka joj je drhtala. Nije se plašila da će momak biti ružan, niti da joj se neće svideti. Nego,
šta ako se ona ne bude dopala muškarcu? Najednom se jako naljutila na provodadžije, ako ovaj momak
Marton ipak izabare gradsku devojku, ona neće preživeti sramotu. Umila je lice. Pa još jednom. I još
jednom. Kao da je moguće sprati rđave slutnje, rđav predosećaj.
Kad je Marton stigao, Justika nije mogla više ni na šta drugo da pomišlja, nego da što pre ode. Tetka
ga je zadržala, na dvorištu se upustila sa njim u dug razgovor, Marton je govorio, usred rečenice je stupio
u kuću, i Justika je sve do tada bila besna na tetku, kog vraga zadržava momka, ali u tom momentu,
kako je Marton ušao, i kako mu je reč zamrla usred rečenice, pa je samo gledao, piljio u nju s neskrivenim
udivljenjem, kao da ni mrdnuti nije mogao od je - već mu je i bila zahvalna. Marton je zurio u nju, oči su
47
K r i s t i j a n G r e č o - I m a š m e s t a p o r e d m e n e