Untitled - European Borderlands

Kuba
Iza Ašeberga nebo se oslonilo na jezero. U njemu se ogledaju vodeni kres, šaša i telegrafske
bandere, a sem toga ne treba zaboraviti ni nepropusni pokrivač od oblaka, laste što lete nisko, ispod
njih i čarter let za Varšavu na svaka tri sata. Kada ih hrane, riblja leđa prosecaju površinu jezera, a
deca tad kažu: jezero ključa, jezero ključa, biće riblje čorbe! Ne čekajte, inače će se ohladiti.
Svih trideset porodica u mestu su se orodile jedna s drugom, zna levica šta desnica radi. Ako
dvoje pričaju o nekom trećem, prvo kažu njegovo prezime, to objašnjava rodbinske odnose: Šreder,
Krečmar, Zeliger. I imena planina, oblasti i jezera su razjašnjena: Ašeberg, Dahajme i Srebrno
Jezero. Vlasnički odnosi su isto tako razjašnjeni: polja sa eolskim centralama pripadaju jednom
proizvođaču iz Hamburga, a lisice koje čekaju da se neka ptica uhvati u krakovima vetrenjače i
padne s neba, pripadaju, van lovostaja, šumarskom gazdinstvu. Velika pijaca na periferiji prvih
njiva pripada Tomu. Verovatno i nova obilaznica koja prolazi pored, dok kobci sa svojih ivica
pripadaju sami sebi. Jezero je dar Srednjenemačkog društva za mrki ugalj na tom mestu. Mlađima
se čini da je tu oduvek bilo jezero. Da je na ovom istom mestu bilo selo sa 390 stanovnika, mesnom
zajednicom, fudbalskim igralištem, i crkvom za koju se pripoveda da je imala obojeni drveni oltar,
što u njihovim ušima zvuči kao legenda o Atlantidi. Ispostavi se, ponekad, da je nečija baba odrasla
u tom atlantskom selu. Onda to danima raspaljuje maštu. Ali kad se zimi poruči ugalj, stari tiho
gunđaju, ne dozvoljavajući nikakva dalja pitanja.
Ime jezera, međutim, pripada manje više svima: Srebrno Jezero. Njega je dala pojčeva udovica
Zeliger dok se u njemu još nisu uzgajali šarani, dok se crne lunje još nisu tamo gnezdile i davno pre
nego što su Zeligerovu upecali iz krovišta atlantskog sela.
Tri nedelje pre sedamnaestog rođendana ona se tajno verila sa jednim kubanskim
gastarbajterom. Njih su dovodili da bi nadmašili u radu sve mašine iz zadruge. Bili su smešteni u
zadnjim sobama obližnjeg vrtića po četrnaestoro. Imali su očvrslu kožu od rada pred garažama i
svetlucave oči - za koje niko nije znao otkud im.
Veridba se odigrala u kuhinji za osoblje obdaništa, ostali Kubanci kao svedoci i Zeligerova sa
kosom raspuštanom od ležaljke iz obdaništa i zelenim očima što su jače blistale nego oči čitave
brigade zajedno. Njen verenik zvao se Hezus i imao je samo devet prstiju, jer je tokom nekog drugog
angažmana odsekao svoj kažiprst sekirom. Umesto toga je na nogama imao jedanaest prstiju: na
njegovoj desnoj nozi nalazio se dodatni prst, bio je mekan i ravnomerno izrastao. Četiri meseca
je Zeligerova Kubancima donosila supu s kobasicama ili pivo na kraju radnog vremena, pre nego
što ju je Hezus uzeo za žilavu ruku i poveo do jezera. Još nije bilo ribe unutra, jezero su napunili
vodom samo godinu dana ranije, dok prenosnu traku još uvek nisu bili razgradili. Ali u senci velikih
mašina moglo se pušiti, pevati na dva jezika, plivati, a voda je bila tako bistra da se Hezus smejao i
počinjao da sanjari o ajkulama u Karipskom moru, iako ga verenica nije baš sasvim razumela. Noću
bi Zeligerova na jednoj ležaljci iz obdaništa nogom prelazila preko jedanaestog prsta svog verenika,
osluškujući kako on spava bez snova.
Za veridbu joj je Hezus poklonio jedan sjajan srebrni lančić sa finim karikama i malim raspećem
kao priveskom. Kako su mu ruke bile pune žuljeva dugo se borio sa malim zatvaračem na njenom
vratu. A zatim je Zeligerovu uhvatio za kukove, zavrteo je, odupro se njenim zelenim očima i rekao
joj pred trinaest kubanskih svedoka nešto što je, ako je dobro bila razumela, značilo: uskoro ću
ovo do kraja da završim i da te odvedem. Neće još dugo trajati. Moraš da dođeš i vidiš ajkule. Tri
nedelje kasnije izgubila je lančić u Srebrnom jezeru koje je tada još uvek samo bilo veštačko jezero
iza deponije.
Četrnaestog avgusta Kubanci su ugradili poslednji motor. Nakon poslednje noći u obdaništu
trebalo je da ih vojnim kamionom nekud odvezu kako bi tamo razmestili odvodne cevi za vrtove.
Zeligerova je nestanak lančića primetila petnaestog avgusta prepodne, kada je obukla čistu haljinu
kako bi se do daljnjeg oprostila od svog verenika. Vratila je čorbu s kobasicama natrag u ostavu i
otrčala ne do obdaništa već, oteklih očiju, do fudbalskog igrališta. Prvo je decu podmitila cigaretama
da iz jezera izrone ogrlicu za koju niko nije znao da joj je bila veridbeni poklon. Kada su deca, dobro
25
U l r i k e A l m u t Z a n d i g - K u b a