Untitled - European Borderlands

I g o r M a r o j e v i ć - P r o z a k P l u s
od Perasta do Kotora pokazala se kao višestruka greška: kotorski lekari nekad su bili poznati po
ažurnosti a sam grad po bezbednosti, ali sam morao imati na umu da se u Kotor poslednjih godina
doselio svakovrsni ološ koji je uglavnom zaposlen u medicinskom centru”, prepričavao je Janjes
Giljenove reči, ne obraćajući pažnju na goste kafea „A medias” koji su neupućenom posmatraču
mogli izgledati kao skup u kom je gotovo svako utučen iz nekog zasebnog razloga. Prizor gotovo
nepomičnih mušterija obično budi radoznalost mojih novih beogradskih poznanika sa kojima se
po pravilu srećem u kafeu „A medias”. Njihovo čuđenje gostima i njihova pitanja u vezi sa gostima
jedinô su, koliko sam video, što povremeno narušava mirni ambijent tog kafea. Za razliku od njih,
Janjes je mene pitao samo šta ću da popijem i na tečnom katalanu zatražio dva kortada od šankera,
Kineza. Posle toga nam je lično doneo kafe i nastavio – bez žurbe, ali i bez odlaganja:
„U restoran kotorskog hotela naišao je jedan mladi, nedavno venčani i, po Giljenovim rečima,
za oko prijatni peraški par. Pozdravno rekavši kako su se dobro proveli na prepunom stadionu gde
je ‘Perast’ savladao ‘Arsenala’ 1:0, budući pacijent je pitao Giljena da li je bio na utakmici. Mušika je
rekao da je u Kotoru drugim poslom, a mladi čovek mu je uzvratio pitanjem da nije slučajno došao
kod nekog kotoranina na slavu. Razmišljajući o tome kako pobeda ‘Perasta’ usložnjava problem
povratka – možda ne slavi svako u Perastu svetog Arhanđela, i možda u varoši svak ne prati fudbal,
ali teško da i jedna peraška porodica tog dana nije slavila ni slavu ni pobedu kluba – Giljen je
računao da će, ako bude uskoro morao natrag, morati i da usput zaustavlja kombi, oprezno pristupa
osvetljenim i razgaljenim kućama, pita slavljenike za njihovu krvnu grupu, one sa adekvatnom
krvnom grupom moli za pomoć i u krajnjem slučaju raspoređuje po vozilu tako da ih stane što
više, a da ranjenika ugroze što manje. Zamišljeno je odgovorio mladom čoveku da trenutno želi
samo da se naprečac okrepi i sačeka da se u kotorskoj bolnici pojavi neki od stručnijih i ovlaštenijih
lekara koji su, svakako, takođe bili na fudbalu ili su po slavama, pa da se konačno pomogne čoveku
koji leži ranjen u holu kotorske bolnice. Na kraju je Giljen pitao supružnike kojih su krvnih grupa,
žena je rekla da su oboje možda AB sa rezus faktorom plus, uglavnom neka suprotna krvna grupa
od one kakva je bila neophodna za nesretnika. Budući pacijent je odgovorio samo to da su njih
dvoje raspoloženi da propuste poslednji autobus za Perast kako bi njemu pravili društvo. Naglim
mladinim povlačenjem muža za ruku prema stanici, sve se dodatno zapliće.”
„Na tridesetak koraka od hotela”, rekao je Giljen, „mladić je zabrinuto pokazao prstom na mene,
nešto govoreći. Mlada ga je i dalje vukla za ruku put stanice i on se zakratko smirio. Umalo da prođu
zebru: ona se domogla druge strane raskrsnice, a on je zastao vičući na nju i okrećući se prema meni,
izgovarao je nešto što je moglo zvučati optužujuće. Možda me krivi što ne slavim Aranđelovdan
ni pobedu ‘Perasta’, ili je kivan što sam ostavio bespomoćnog pacijenta u holu bolnice – tako sam
mislio, nisam ga najbolje čuo, a sad mi je jasnije”, rekao je Giljen. „U međuvremenu, semafor je sa
zelenog za pešake prešao u crveno za pešake i iskrsao je automobil cetinjske registracije, nisam
siguran koja marka, uglavnom: nije zakočio nakon što je poneo mladog čoveka. Ja sam platio svoju
kafu, pronašao ga na desetak metara od mesta nesreće i preneo ga u kombi peraške bolnice. Izgledi
da on izgubi nogu bili su visoki, ti znaš čime se obično okončava smrskavanje butne kosti usled
velike brzine automobila”, Giljen je bio rekao Janjesu. „Pokazalo se da portir nije dobio ni lekare, ni
sestre”, dodao je, „te mi je ostalo da iz hola kotorske bolnice uz njegovu pomoć iznesem i u kombi
vratim drugog pacijenta, i požurim do Perasta. Ne znam kako sam izbegao sve usputne metke
i rafale, ali znam da sam brzom vožnjom dokusurio samca, ionako je već bio prilično izobličen.
Postojeća krv u peraškoj bolnici bila je dovoljna bar za mladog čoveka, rezerve krvi iz njegove
krvne grupe bilo je napretek. Zatim sam nekako oporavio njegovu butnu kost, i valjanu metalnu
udlagu sam imao”, rekao je Giljen. „U pravi čas zalemiti smrskanu butnu kost i jeste pun pogodak”,
rekao mi je Janjes. „Ali”, rekao je Giljen, „spasio sam ga samo zato što na samca tokom operacije
nisam ni pomislio”. „A da jeste”, rekao je Janjes, „operacija mladića ne bi uspela.” „Svakako je
trebalo da probudim i ovlastim medicinsku sestru da potraži neophodnu krvnu grupu po Perastu”,
rekao je Giljen, „možda bi nekako ipak našla tu krv i tome slično, ali mi je palo na pamet da bi je
onda mogao ugroziti neki od metaka kojima se šenlučilo. Tako da sam na kraju pomislio”, rekao je
Giljen: „neću još i jednonogog dvadesetpetogodišnjaka, nikakav slupan porculanski sud! Očekivao
sam da će me zbog nemara prema samcu pritvoriti i sledećeg jutra sam policiji prepričao isto što i
tebi”, rekao je Janjes da mu je rekao Giljen. „Pred vama stoji jedan ubica”, rekao je Giljen policiji.
Policajca je mnogo više brinulo koga od rodbine da obavesti o samčevoj smrti – ljudi su zauzeti i rado
se ograđuju od nesreće, dokle god je to moguće, te reči je Janjes upotrebio kao policajčeve – kao i to što
je peraški pritvor tesan za sve one koji se dovode u vezu sa ubistvom. „Neki kažu da su samca ubila
dva mladića”, preneo je Giljen Janjesu deo policajčevog usmenog izveštaja, „neki da su tri mladića,
14