Untitled - European Borderlands

Krenuti u Pečuju
(Odlomak)
Jednog nepatvoreno letnjeg popodneva nestao sam iz kuće. I mada je reč o nestanku, o
izgubljenom detetu, nema ni traga usplahirenim potragama, nema ni jedne suze, ni optužbi, ni
samooptužbi. Samo cvrkutavo leto, mir, kad – mogli bismo, doduše, i tako da kažemo: sumnjiva
– tišina oblepršava kuću i baštu, pa ipak nikom ne pada na um da posumnja. Jer, to je prava
istina, nikom nisam nedostajao tih četvrt, ili pola sata. Svest o mom prisustvu bila je tako jasna i
neosporiva, da ni misliti nije trebalo o njoj.
Tada su pozvonili.
Neko je pozovnio na uličnoj kapiji. Mati je u kući prekinula da se bavi onim čime se bavila,
možda je ovlaš bacila pogled na časovnik, koje je vreme, ko bi sad to mogao da bude, prošlo joj je
kroz glavu, ali ne i to, gde bih ja mogao da budem, da li jesam, uopšte, negde. A baš sam bio, što se
toga tiče. Niko se ne seća šta se i kako dogodilo. Ali nagađanja su moguća, i nije se teško dosetiti,
da je dvogodišnje dete otkrilo: mala baštenska varta su otškrinuta, ali tek jedva, pa ih ono pomera
još malo, onoliko, koliko je potrebno da se provuče, a onda – pokret. Maglovito se seća, kao da su
već ovuda prolazili, s roditeljima, mamom i tatom, uvek zajedno, u dečjim kolicima ili držeći se za
ruke. Ali sad...!
O tome se ništa ne zna. Pitam se, koliko je u mojoj duši ostalo od ovog prvog osećanja slobode,
to osećanje ispoljeno u odluci da sad krenem, pa šta bude. Sam, kud me noge nose. Nisam pobegao,
nije to bilo nikakvo bekstvo od bilo čega, naprotiv: upotpunjujem svoje biće, imam pune dve
godine, i posle dve godine zatvorenosti, konačno – svet je moj.
Hodam trotoarom, tu i tamo se spotaknem. Skrenem na ćošku. Šta je odlučilo što sam produžio
na levu, ili na desnu stranu? Najmanje jednom sam morao da pređem i preko kolovoza, da bih potom
skrenuvši još jednom levo, dospeo ispred sinagoge. Koliko je vremena za to bilo potrebno malom
lutalici? Šta sam usput razgledao? Možda ništa, nego sam samo brektavo savladavao prostor, širio
perspektivu, uznesen mišlju da bih sad mogao, ovako, i do kraja sveta...? Ruku na srce, iz Gaborove
ulice Košutov trg je bio zaista skoro na kraju sveta, tamo gde po koja ptica možda još i zalazi, ali
malena deca sigurno ne. Sama, tako da ih niko ne drži za ruku, sigurno ne.
Mati ni do današnjeg dana ne zna da kaže ko me je vratio kući. Kaže da je samo zurila u mene,
toliko je snažno prostrujila svest svim njenim ćelijama da me je ona sad izgubila, bez obzira na to
što stojim tu pred njom, pronađen, vraćen, da nije bila u stanju da prozbori ni dve reči s čovekom
koji me je doveo kući.
I ko je mogao da bude taj čovek koji je u to letnje popodne, koračajući ispred sinagoge, zapazio
tog oslobođeno razmahnutog dečkića? Zapaža ga, zatim ga pažljivije osmatra, počinje da traga u
svom sećanju. Priseća se da ga poznaje, mada tek maglovito, ne zna možda ni to, kako se zove, ali
kako ga duže gleda, sve više mu se „slažu kockice”. A vidi i to, da se to dete kreće sâmo na ulici, kao
što neki samotni oblak plovi na letnjem nebu.
Da li sam ja video tog čoveka? Da li sam zapazio da zastaje i da me posmatra? Šta sam, uopšte,
primetio od svih onih stvari pored kojih sam prošao? Kakav je svet sa visine od nepunog jednog
metra? Sve same noge i ispucale fasade, sve sami podrumski prozori iz kojih kulja prohladni, ali
smrdljivi vazduh.
Čovek je odlučio. Ovo dete nije ovde na dobrom mestu. Priseća se i toga, gde ga je ranije viđao,
koja je ona kuća u kojoj ga već, možda, traže. Blizu je, samo dve ulice niže. Mada bi imao druga
posla, pruža mu ruku i vodi ga kući.
Šta li je rekao dečkiću? Pa, otkud ti ovde, stari moj...? Kud si naumio? A gde ti je mama? Sve
takve stvari.
Ne sećam se koliko sam umeo da govorim kao dvogodišnjak. Ničega se ne sećam. Ali negde
mora da prebiva u meni taj čika, onaj koji se nagnuo nad mene, tako da se moje lice našlo u njegovoj
senci, i koji mi je govorio svakojake stvari. Da li sam i razumeo ono što sam čuo? Ne znam.
57
K a r o l j M e h e š - K r e n u t i u P e č u j u