Untitled - European Borderlands

N o r b e r t N i e m a n n - P o d u h v a t b u d u ć n o s t
opkoljava bolesnika, stručnjaci su opkoljavali sadašnjost kako bi svoje konkurentske dijagnoze i
postupke lečenja primenili na platežno sposobne pacijente. Sanacija je svuda bila nužna. Zdravlje
je postalo udarni slogan. Trebalo ga je sačuvati, zaštititi, proširiti radno polje za nove stručnjake.
Opasnosti, zaraze, epidemije bilo je neophodno ako ne potpuno sprečiti, onda makar u velikoj
meri ublažiti. Stvorene su nove discipline koje su prikazivale sadašnjost u vidu meteoroloških
mapa. Ustanovljena su meteorološka krizna područja i krizne situacije današnjice. Različita polja
pritisaka mogla su da prouzrokuju turbulencije, mirne situacije smenjivale su se s periodima vreline
i suše, s fazama hladnoće i kiše, olujama i orkanima. Nemoguće je, naravno, izbeći štete i žrtve,
ali ovladavanje posledicama uvek je bilo bolje, brže, temeljnije. Ako preti opasnost, sada je barem
moguće blagovremeno se obavestiti i dobiti uputstva za samopomoć. Za tako nešto osmišljeni
su temeljni stručni saveti. Razvijene su, isplanirane i uvedene tehnike za ovladavanje krizom,
koncepti kriznog menadžmenta, napravljene su mreže savetovališta za ozbiljne i hitne slučajeve.
Jer, uprkos svem osvešćivanju sadašnjosti, vreme nikada nije zaboravljalo da je svako pojedinačno
neopozivo prepušten svojoj pojedinačnoj sudbini i da je svojim životnim putem morao da korača
slobodno, samoodgovorno i sâm.
Osim toga, pojedinac koji je koračao tim putem, bio je neupadljiv, skoro nevidljiv. Toliko je
novosti ispunjavalo vreme da je pre i posle njih jedva još preostajalo prostora. Zbog nedostatka
prostora neprestano je probirano, bacano, brisano, uskraćivana je pažnja, previđano je, zaboravljano,
zatrpavano. A ipak, pogrešno bi bilo reći da subjekti u ovakvoj vrsti sadašnjosti više nisu postojali.
Naprotiv, blicevi javne pažnje osvetljavali su sve veći broj subjekata. Pogrešno bi bilo reći i da
nije bilo obaveštenja o tome šta se s njima zbilo. Samo nije bilo dovoljno vremena da se istraži
pozadina svake pojedinačne sudbine. Međutim, strpljenje, usredsređivanje, saučešće, nikada nisu
prevazilazili najneposrednije uzroke. Jer, već sa sledećim bleskom blica, u trenu se pojavljivao
prikaz sledeće sudbine. Iz istog razloga nije bilo moguće dalje praćenje životnih putanja. Kao što
je prošlost bila primorana da sve brže postaje prošlost, da zauvek nestane, kao da nikada nije ni
postojala, tako je, silom prilika, i pogled u budućnost morao da postane kratkovidiji. Posledice
svega novog što je nastajalo, razvijalo se, dostizalo punoću, uzimalo maha, nije bilo moguće
sagledati dalje od praga prvog dejstva. Dok bi iskrsle naknadne posledice, početni uzroci bi već
odavno bili zaboravljeni i bilo bi ih skoro nemoguće rekonstruisati. Ni vreme im nije pridavalo
nikakav značaj. Ono je sklapalo sadašnjost od trenutnih snimaka. A što je brižljivije to činilo, što je
tačnije određivalo položaj sadašnjosti na vremenskoj osi, to je stvarni, življeni život tonuo dublje
u tamu njegovog neobaziranja.
Dakle, još jednom, poslednji put, pitanje: šta je sadašnjost? Očigledno postoje razne, različito
moćne, međusobno protivrečne, razorne sadašnjosti istovremeno, paralelno jedna pored druge.
Možda je jedino važno odakle se i s kojom namerom ona posmatra? Ili je sadašnjost, možda, ono
što sve te raznovrsnosti i podvrste slika obuhvata kao što svetlost obuhvata boje? Spektralna slika
sastavljena od najmanje tri komponente? Od mračnog područja njenog porekla, od sumornog
bleskanja sadašnjosti i od zaslepljujuće neizvesnosti njene budućnosti? Zar ne bismo svaki put
morali da zauzmemo najmanje tri stanovišta istovremeno da bismo dobili odgovor na pitanje šta
jeste? Kako je postalo? Ka čemu ide? Zar ovo trozvučje ne bi trebalo ustanoviti za svako pojedinačno
mesto, za svaku biografiju? Da li bi sazvučje tog trozvučja podrazumevalo veću prisutnost? Jednu
manje neprovidnu, manje jednostranu, manje tvrdoglavu, manje varljivu fikciju? Da li bi ona bila
bliža stvarnosti? Dovoljno blizu da bismo, umesto da nas uništi, ponovo mogli da uspostavimo
neki odnos s njom?
Beše jednom jedan krajolik u kome su ljudi od pamtiveka živeli kao seljaci, a pošto mu je tlo bilo
plodno a livade sočne, njegove dražesne brežuljke krasili su upečatljivi, predivni prizori seoskih
gazdinstava. Bilo je tu i veliko jezero sa starim građevinama koje je vredelo pogledati, a u blizini
i visoke planine; zime su bile bele, leta vrela, pa je uskoro postalo jasno da bi ovaj predeo bio
odličan za odmarališta, i turizam je dodatno umnožio ionako već pozamašno bogatstvo. Međutim,
od nekog trenutka, poljoprivreda je nezaustavljivo postajala sve neisplativija. I pored subvencija,
prihodi koje je ona donosila za većinu gazdinstava su vrlo brzo postali nedovoljni i za preživljavanje,
ni blizu blagostanja koje su obezbeđivali svi ostali poslovi. Tako su mnogi seljaci prodali njive i one
su postale građevinska zemljišta, dok su šupe i štale preuredili u gostinske kućice. Ipak, nakon
obećavajućeg početka, samo nekoliko decenija kasnije, sve je manje ljudi tu dolazilo na odmor.
Odjednom više nije bilo moguće osloniti se na sneg, a ni na sunce, koje je u poslednje vreme, kako
162