Untitled - European Borderlands

se činilo, negde sijalo jeftinije. Tako se dogodilo da je mnogima pretio stečaj. A, pošto, uopšteno i
dugoročno posmatrano, više niko nije verovao da će sve moći da ostane kao što je bilo, svi su počeli
da razmišljaju o novim načinima zarade i života.
U jednom mestašcu, koje se zvalo Fesen i koje je još uvek ličilo na selo, smeštenom pokraj jezera,
donedavno su jedva dve porodice uspevale da se opskrbe za život baveći se jedino zemljoradnjom.
Pored njih bili su tu i jedan bankarski službenik, jedan direktor osiguravajuće filijale i jedan prodavac
poljoprivredih mašina, i mada je njima zemljoradnja bila sporedno zanimanje, život za njih nije
imao nikakvu vrednost bez sejanja, žetve i skladištenja u ambare, bez nekoliko krava, i to uprkos
činjenici da je to samo iziskivalo rad a nije donosilo nikakvu dobit. I premda je to bilo selo koje
se najmanje od svih ostalih mestašaca oko jezera prilagodilo zahtevima turizma, i koje je, stoga,
ostalo najnezavisnije od tržišnih oscilacija turističke branše, i to ne samo zbog gradonačelnika
nepopustljivog kao zaista tvrd orah, ipak se, kao posledica spleta nesrećnih okolnosti, dogodilo da
naposletku bude istrgnuto iz tako dugo nedodirnute seoske idile. U neku ruku je preko noći suočeno
s finansijskim teškoćama koje su pritiskale sa svih strana. Međutim, budući da je većina njegovih
žitelja ionako zarađivala za život u obližnjim ili udaljenijim gradićima, a sve više i u poprilično
udaljenoj pokrajinskoj prestonici, čak povremeno i privremeno i po celoj Nemačkoj, Evropi, da, i u
celom širokom svetu, neki su se zapitali govori li zaista nešto protiv otvaranja novih prodavnica i
preduzeća u samom mestu. Promena uređenja se i tako ne može zaustaviti, a ona bi selu pomogla
da se izvuče iz teških finansijskih nevolja. I ne samo da bi omogućila otvaranje novih radnih
mesta i povećala priliv poreskog novca. Ta promena bi, takođe, doprinela i poboljšanju kvaliteta
života. Privlačna mesta za kupovinu, pre svega lanci prodavnica odeće, nameštaja, osnovnih
životnih namirnica, fastfuda, građevinskog materijala i alata, u drugim mestima su odavno bila
deo neizostavne ponude. Više nisu želeli da traće ono malo slobodnog vremena koje su imali na
raspolaganju na beskrajna putovanja do tih mesta kako bi nabavljali sve što im je potrebno, jer to
je podrazumevalo i trošak za benzin, a uz to je i prouzrokovalo dodatno zagađivanje okoline.
A bio je tu i mesni odbor, koji nije sanjao toliko o tome kako da stvori potrošački raj pred svojim
vratima, on je, s druge strane, bio zabrinut zbog klopke stvaranja dugova. Takođe se plašio da će
prespavati znakove vremena, a ponajviše da će morati doveka da se bori sa ćudljivim protivljenjem
njihovog gradonačelnika svakom napretku.
Nekada je postojala i manjina kojoj je ono što su druge manjine priželjkivale delovalo kao
košmar. Htela je da spreči da čudovišta od talasastog lima, parkirališta nalik pustinjama, velike
reklame i logoi firmirane robe, kao jednoobrazna slika većine ostalih sela, grozno naruže i Fesen,
htela je da spreči propadanje radnjica u srcu mesta, pojačani saobraćaj, buku, ugroženost biciklista,
penzionera, dece na putu kućama, opadanje stepena identifikacije sa zavičajem. Zato je ta manjina
iskoristila svoje osnovno demokratsko pravo i pokrenula građanske proteste protiv promene
građevinskog plana za imanja 168/1 i 3. Među njima su bile i poznate ličnosti, i penzioneri koji
su skupo platili svoje mesto u seoskoj idili kako bi se tu povukli i provodili odmore ili predvečerja
svojih života, i roditelji, i poslovni ljudi, i učitelji s ekološkom svešću, i pekari, i poreski savetnici,
i cvećari, i službenici, i tradicionalisti u nošnjama, i neposredni susedi zemljišta predviđenih za
tržne centre. Zajedno su pravili, umnožavali i delili letke, argumentovali, raspravljali, ubeđivali.
Priređivali su obaveštajne večeri, pozivali su stručnjake da drže predavanja u kojima se govorilo
o zverskom mentalitetu koncerna i njihovom izrabljivanju zemalja s jeftinom radnom snagom.
Doživeli su neuspeh kada su hteli da upotrebe opštinske prostorije za svoje priredbe ili kada
su hteli da objave svoja stanovišta u opštinskom službenom glasniku, ali nisu odustajali. Ipak,
ostali su manjina koja je, istini za volju, bila većina u odnosu na i dalje malobrojnije zagovornike
planiranih tržnih centara, međutim, opet manjeljudnija od gomile svih onih koji su bili ravnodušni,
nezainteresovani, prepušteni sudbini, lukavi, naivni ili onih koji su, lenjo se trudeći da očuvaju
svoj učmali TV-duševni mir, slegali ramenima na tu, iz njihovog ugla, na kraju krajeva, i suviše
preuveličanu priču.
Prevod: Nebojša Barać
163
N o r b e r t N i e m a n n - P o d u h v a t b u d u ć n o s t