Untitled - European Borderlands

Vencanje Č u okrugu ČCiroki
Crvene kaljave vode Save i dalje su plavile zemlju i noć.
Svake četvrte večeri imao je da obiđe straže na reci. Obala po kojoj je gazio beše blatnjava, a
ona druga – puna neprijateljskih vojnika. Njegova uniforma beše nova i nikako nije uspevao da je
isprlja toliko da se ne razlikuje od ostalih u varoši.
Šabac je poslednjih meseci četiri puta prelazio iz ruke u ruku i sem imena na štapskim kartama i
strateškog položaja koji je na njima zauzimao, grad nije bio više ništa. Tek poneki preostali siromah,
mnogo vojske, još više ruševina i jedan jedini pristojan lokal, kojim je upravljala Ruža.
Ostavio je mitraljesce u zidinama stare turske tvrđave i krenuo ka Volođi, mornaru, Rusu, koji
je čuvao torpednu cev. Tek što je pripalio cigaretu, metak mu prozuja iznad glave. Baci se na zemlju
i nastavi da puši, dok je sada ceo roj istih onakvih zujeva malaksavao u šipražju.
Uvalja opušak u blato, i otpuza ka obali.
„Volođa?!“ šaputao je što je glasnije smeo.
Rus mu mahnu.
„Ima li čega, Volođa?“ upita, kada čučeći tik do vode pripališe nove cigarete.
„Slava bogu, gospodine potporučniče, nema“, reče Rus i zakašlja se. „A da ima“, poručivao mu je
kroz kašalj, „već bi se čulo u varoši.“ Nikako nije prestajao da kašlje. „Torpedo kad pogodi, to onda
znaju svi sem onih koje je pogodio.“
Ustade, oslanjajući se na koščato rame mornara koji je i dalje kašljao.
Noć u gradu ni po čemu se nije razlikovala od noći u polju.
Po ruševinama se gazilo gotovo ravnodušno, kao da nikome nisu nedostajali izlozi mnogih
radnji. On je najviše voleo ruševinu kuće doktora Vinavera, odakle je rado „posuđivao“ romane i
filozofske rasprave i onda ih uredno vraćao u krater gde je, pre, bila velika doktorova biblioteka.
Sada mu se žurilo, jer ponoć samo što nije bila otkucala.
Nadao se da je Ruža još uvek slobodna, te da će uspeti da otplešu nekoliko igara, dok se ne
pojavi komandant, koji je, kako su ga opomenuli čim je došao u prekomandu, „njen prijatelj!“.
Prvi tonovi vesele muzike stigli su sa slabom svetlošću fenjera, koja je od njegove snažne figure
po fasadama preteklih kuća razlivala slabašnu senku. Promicao je lešinom grada uz sve jasniji odjek
valcera, koji su u Ružinom lokalu izvodili zarobljeni austrijski muzikanti.
Izbivši na samo raskršće, odakle mu je do lokala trebalo tek nekoliko koraka, on ču kako upravo
sviraju Ružin omiljeni valcer.
Igrala ga je, međutim, sa komandantom.
Lokal beše pretrpan. Oficiri i devojke su stajali sasvim pritešnjeni uz šarene tapete koje su se
jedva držale na zidovima koji su se jedva držali, dok je njegova najnovija ljubav odbrojavala korake
igre u naručju debelog čoveka.
„Bili ste u Balkanskim ratovima“, konstatovao je komandant, nakon što mu se propisno
predstavio i predao kovertu sa naređenjima da se upućuje u Šabac.
„Bio sam, gospodine pukovniče!“
„E, pa“, rekao je komandant i bezvoljno spustio sve te papire na astal, „i sami vidite da je ovo
nešto sasvim drugo.“
Sada je njegovo lice bilo još bleđe, dok su se pukovnikovi obrazi caklili prostački.
„Stigao si, Krakov!“ reče mu jedan kolega, sa kojim je bio u klasi na Akademiji. „Ili“, nastavi ovaj,
pružajući mu čašu šampanjca, „nisi stigao na vreme.“
Ispi čašu do dna, htede da je razbije o pod, zid, o nečiju glavu, ali je vrati poručniku i izađe.
Ritam valcera mu nije dao da još žustrije krene ka zgradi komande grada, pred kojom ga stražari
propisno pozdraviše.
U dugačkom hodniku, na prvom spratu, gde se nalazila njegova kancelarija, jedva ga sustiže
komandantov ađutant.
„Gospodin pukovnik je naredio da sutra u osam budete kod njega.“
„Gde?!“
119
V u l e Ž u r i ć - V e n č a n j e u o k r u g u Č i r o k i