Untitled - European Borderlands

müssen, d amit
Fade
n
rLinie ver
dem man n ur h
K r i s t i j a n G r e č o - I m a š m e s t a p o r e d m e n e
„Nemam u sebi ništa od prošlosti.”
Lajoš Kašak
„...prošlost je ono što mi u velikoj meri određuje sadašnjost i budućnost”
Isti, 11 godina kasnije
Etelka, mati mame Justi, bila je sluškinja negde između Makoa i Feldeaka, radila je deset sati dnevno,
s jednim jedinim slobodnim danom, nedeljom je mogla da ode u Mako, kao što je kasnije mogla i njena
kći, na igranku, ili u bioskop. Mako je tih dvadesetih i tridesetih godina bio blistavo, bogato, prometno
mesto, pogranični grad u okrnjenoj čongradskoj županiji. Zovu ga i gradom Jevreja, sa imućnim i
samosvesnim građanstvom koje podiže hotel, kasino, gimnaziju. Mati i, kasnije, njena kći, rado izlaze
na korzo tog jedinog, kratkog prazničnog dana, kad se momci, šegrti i kalfe, zaposleni kod majstorazanatlija,
trgovaca i krčmara, gledaju sa devojkama-sluškinjama advokata, gimnazijskih profesora i
krupnih posednika, željni zagrljaja, ali i puni strepnji, sanjare o porodici, drugačijem životu, sopstvenom
domu. Moja mati je radila do poslednjeg minuta dok je mene nosila ispod srca. U to vreme su u kuhinji još ložili
šapuriku. Mati je, pripremajući nedeljni ručak, istrčala u šupu jer je u korpi nestalo šapurike. Mama Justi
pisala je udesno nagnutim slovima, u jednom neprekidnom redu, slova su se ređala kao da ih na okupu
drži jedna jedina beskrajna nit, i ako bih tu nit povukao, ona bi se ispravila. Istrčala je, čekali su je, ali nisu
mogli da je dočekaju, pa su pošli za njom u šupu. Pesmom sam dočekala težačku publiku. Rodila sam se podno
jednog plasta. Mama Justi je dala i naslov tekstu, to je poslednja rečenica, Rodila sam se podno jednog
plasta. Tekst se završava, manje-više, rođenjem strica Martona, tada je Parkinsonova bolest pobedila već
ionako uzdrhtalu ruku, potom još nekoliko stranica, očevo rođenje, ali tekst je nadalje sasvim nečitak,
strina, i troje dece koje je Marton sa njom izrodio, postoje samo u stvarnosti. U modi su tada bila prela.
Kod brata majčine gazdarice s krunio kukuruz, u gradu. Tu se moja mati dopala jednom mladiću koji ju je uskoro
i uzeo. O tome mladiću jedva da se i govori, iskreno rečeno, naprosto je prećutan, ovaj retko pominjani
momak, naime, uzima već bremenitu devojku, ali u autobiografiji se to ne kaže izričito, mama Justi ne
piše opširnije o svojim precima, pa tako i o očuhu očevog dede samo toliko, vrlo škrto. Pravi otac ostaje
nepoznat.
Sva je prilika da sam od mame Justi nasledio tu sklonost ka istraživanjima, oblikovanju, igri, to
da me od sadašnjosti ne zanima ništa osim onog što iz nje seže unazad. To napominjem zbog razlika,
mama Justi je, naime, bila sklona da sama oblikuje svoju prošlost: kad god je u živoj reči pominjala svog
misterioznog, biološkog oca, govorila je o njemu sasvim drugačije. Govorila je čas o potomku nekog
ruskog mužika, čak o nekom nasilničkom litvanskom vojniku, a čas o nekom gruzijskom Jevrejinu.
Datum – devetstodevetnaesta – ništa ne razjašnjava, naime, šta je radio ujesen devetstoosamnaeste
nekakav ruski vojnik na salašima oko Makoa. Mama je, po pričama, iz ovog dalekog braka crpela snagu,
otpornost, iz ukrštanja dve toliko različite rase je proistekla njena legendarna vitalnost. Činjenica je,
to se mora priznati, da izuzetnu životnu snagu nije nasledila od majke, jer Etelka „devojka koja je na
prelima sklapala poznanstva”, svega šest godina kasnije nije više među živima. A do odgovora na pitanje,
zašto osirotelu, tada šestogodišnju Justiku niko od predaka nije primio k sebi, nisam mogao da dođem.
Nikad nije bilo dovoljno zgodne prilike da se jedna ovako surova stvar razjasni...
Mindsentska rodbina je pritekla u pomoć da se Justiki nađe par. Štedljivoj, skromnoj udavači nađoše
mladoženju u susednom naselju, tačnije, čak trojicu odjednom, vremešna provodadžika koja se u kućnoj
radinosti bavila i pobačajima, ovako pripoveda o braći: oniži momci, ali nabijeni, seljačka sorta, viska čela
i širokih ramena, brada im isturena, nos upadljivo velik i kukast, ali takav nos je uvek dobar znak. Pa je
zamolila Justiku da izabere, a ona će već da ugovori satanak. Ignac, najstariji, crnomanjast, stasit i uvek
doteran, ali je previše omiljen među svetom, ukratko, vetropir, obožava karte i žene, ne prezire ni piće,
priča se da je u Segedinu stalni gost u nekoliko javnih kuća. Za razliku od njega, mlađa braća, Marton
i Benedek, plavetne su sorte (što je značilo da su smeđokosi), pobožni, pouzdani, katolički mladići, i
jedan i drugi mogli bi da budu dobri muževi. O potonjem se, međutim, ispostavilo da je u pobožnosti
46 Imaš mesta pored mene