Untitled - European Borderlands

K r i s t i j a n G r e č o - I m a š m e s t a p o r e d m e n e
mu bile vlažne, kao da je bio ganut, doneo je on i cveće, ali je zaboravio da ga preda, zaboravio je i da je
pozdravi, tetkin kikot je presekao tišinu, napetost je popustila, kao da su Justikine zle slutnje namah
iščezle, lepši nastup od ovog nije mogla ni u snu da zamisli. Teka mu je ponudila da sedne, Marton je
seo, onakav kakav se zatekao, sa šeširem na glavi, s buketom u ruci, još uvek se nije predstavio, utom
je stigao i čika Abel, tetkin ujak, bacio je pogled na Martona i već je znao da je ovde sve rešeno, to ga je
zdravo oraspložilo, a kasnije je više puta ispričao Justiki, da najkrupnije stvari u životu obično zavise od
ovakvih, smešnih, kratkih pogleda, jedan takav pogled i dvoje ljudi se nađu jedno pored drugog, ili pak
jedan skrenuti pogled, i dva stranaca nastavljaju da se batrgaju, svaki svojim samotničkim putem. Čika
Abel je ponudio Martona rakijom, možeš da ga popiješ ako prethodno predaš taj buket, rekao je, Maron je
pocrveneo, ustao je i prišao Justiki, mirisao je na kolonjsku vodu i vonjao na dim, predstavio se, Justika
u život nije čula ovako neobično prezime, sa izvesnim slavenskim prizvukom, prezime koje će uskoro biti
i njeno, to znači grčko, rekao je Marton, mi smo grčkog porekla... filozofi, dakle?, zadirkivao ga je čika Abel, a
onda je digao čašu, seljačko momče grčkog porekla, procedio je ispod brkova, ko je još tako nešto čuo?
Razgovarali su do pred sumrak, Justika je danima pokušavala da se priseti, o čemu, ali ni jedne
teme nije mogla da se seti. Silazila je na strmu, peskovitu obalu Tise da posmatra ribare u šajkama ili
parobrode, šlepove kako iz Čongrada prevoze pokupljneo drveće i granje što je nabujali Kereš naneo...
silazila je ovamo zapravo zato da bi u samoći razmišljala o Martonu, ali uvek bi se setila samo topline,
topline razgovra. Otišao je još tog popodneva, Marton je odbio drugu čašicu rakije, a i posle prvog
gutljaja se opasno zakašljao, pokušavao je da se drži muški, ali nije baš uspevao, čika Abel ga je munuo
u rebra, to ti je samo preda mnom sramota, rekao je, žene se tome raduju. Nije ni bio svestan, koliko je bio u
pravu, Justika se skoro nasmejala u sebi od radosti, priželjkivala je baš ovakvog, skromnog, trezvenog
mladića. Inače si tako pričljiva, rekla je tetka, i pogledala u Justiku, Justikin se želudac skupio, izjedala
ga je kiselina, kao može tako nešto da kaže, još će Marton da pomisli o njoj da je neka torokuša. Nije
ništa rekla, ali oči, njene oči su mrzele tetku, ali žena se samo nasmejala, i ona je popila još jednu čašicu
rakije, i čika Abel je pio, Justikinu utrobu je razdirao bes što su tetka i njen ujak toliko sigurni u sebe,
naposletku Marton nije ništa rekao, sedi ovde, kao da je na voz zakasnio, to jeste tačno, ali ni rečju se nije
izjasnio. Što ne kaže već, kakvim je poslom? U Justikinom kolenu poskakivao je jedan živac, jedan takav
živac će da skakuće uvek i u kolenu njenog sina, kad je bila nervozna, lupkala je prstom po kolenu, tetka
ju je pogledala, sad prvi put negodujući, „ne budi nestrpljiva”, upozoravale su njene oči, ali nije ništa
rekla, a onda je Marton upitao, da li gospođa tetka zna, koji je cilj njegovog dolaska. A tetka se samo
smeškala, kao da je reč o nekoj velikoj tajni, i odgovorila da može samo da sluti, ali da ona nema tu šta da kaže,
to se samo Justike tiče. Marton je polako upravio pogled na Justiku, sad ju je prvi put pogledao ravno u
oči, kako bi bilo da izađu malo u šetnju, pitao je, da porazgovaraju o cilju njegovog dolaska.
Mindsent je u to vreme bio veliko selo, sa više od deset hiljada stanovnika, toliko je ljudi pripadalo
samom selu, kuće su stajale raštrkane, oko sela su se rojila manja naselja, zemunice, salaši, kad bi neko
prvi put doputovao ovamo, nije ni mogao da zna dokle seže selo, a odakle počinju naselja, haotično
rasute kolibe nisu stvarale formu ulice. Selo ribara, tako su ga pominjali, mada je od Tise živeo tek mali
broj ljudi, ostali su bili kubikaši, zemunice su bile velike, i surovo siromašne, s druge strane pruge živelo je
na hiljade Cigana, ako je uopšte bilo prilike, krpili su šerpe i lonce, sakupljali loše perje. Justika i Marton
su se prošetali selom, do granice naselja, do zemunica i nazad, padao je polako mrak, bila je jesen, večeri
su već bile prohladne, u zemunicama su se već palile vatre, iza svake tarabe lajao je na njih pas. Justika
je pomislila da su stranci, zato ih svi i zagledaju, dvoje nepoznatih hoda ulicom, nije više htela da bude
tamo, nije se dobro osećala, sad je žarko želela da već jednom bude ponovo kod kuće. Stigoše utom do
perivoja, u parku ispred opštinske kuće džikljala su mlada stabla, tu su malo zastali, Justika je razgledala
novu zgradu opštine, podsećala ju je na zgradu hotela u Makou, bila je velika, ozbiljna, sa stubovima,
Marton je gužvao svoj šešir, sad već razgovor nije išao lako, retko se oglašavao, a i tada bi, kao da se
predomislio, ostavljao rečenice bez završetka. A onda je u parku, ispred zgrade opštine, konačno rekao.
Tražio je brzi i određeni odgovor. Justika je, međutim odgovorila, da to ipak ne ide tako, ne kusa se kaše dok
je tako vruća, i ona je podigla pogled na njega, jedva je već u mraku nazirala njegovo lice, ali kao da mu
je od uzbuđenja drhtala brada, tražim bar nedelju dana da razmislim. Marton je na to, nije mu bilo druge,
pristao.
Otpratio ju je do kuće, išli su ćutke ulicom, kao da je nešto krenulo rđavo, Justika je imala osećaj da
je odluka pred njom prevelika i preozbiljna, a da bi se ona tek tako mogla rešiti, naprečac, nije to samo
pitanje i odgovor, zamolila je Martona da ne ulazi sa njom u kuću, ali da za nedelju dana svakako dođe
po odgovor. Marton joj je poljubio ruku, nespretno, Justika u prvi mah nije ni razumela šta hoće, njoj
do sad niko nije ljubio ruku, nije joj ni padalo na pamet da je pruži, posmatrala je Martonov lelujavi
lik, njegova sve tamnija silueta se udaljavala, hod mu je bio neobično širok, pa ga je bilo moguće dugo
pratiti pogledom, i kao da je to nešto značilo, to što ga je Justika mogla dugo da prati očima. Sad kad je
48
mü
dem
n
rLinie v