Untitled - European Borderlands

V u l e Ž u r i ć - V e n č a n j e u o k r u g u Č i r o k i
„Gde da mu se javim?“
„Pa, u njegovu kancelariju.“
Zausti da upita još nešto, šta bilo, ali primače ruku obodu kape, salutira i odvuče se u
kancelariju.
Nije mogao da krene „kući“, jednoj od retkih neoštećenih zgrada, gde je bilo smešteno još
nekoliko oficira. Svukao je šinjel, i dalje više čist nego prljav, bacio ga na daščani pod i legao, uveren
da od besa, ljubomore i nemoći neće uspeti ni oka da sklopi.
Probudilo ga je kucanje, a onda i udaranje po vratima.
Trgnuo se, skočio, izvukao revolver, pogledao kroz prozor, u maglu, a onda polako odšrkinuo
vrata.
„Gospodine potporučniče“, progutao je knedlu još umorniji ađutant.
„Da?!“
„Mislio sam... mislili smo...“
„Ti do sada nisi bio na frontu?“ upita ga, vraćajući revolver u futrolu.
„Nisam, gospodine potporučniče.“
„Tako sam i mislio“, reče, ni sam ne znajući šta time hoće da kaže.
„Gospodin pukovnik vas očekuje.“
„Kažite mu... nemojte ništa da mu kažete. Dolazim za minut.“
Hteo je da se iskrade kroz prozor, da se spusti niz oluk, ode kod Ruže, koja je, nije prestajao da
zamišlja, topla i gola spavala pod jorganom.
“Juče je uhvaćen jedan begunac, koji je napustio položaj još za vreme prethodnih borbi“,
reče pukovnik, ne dižući pogled sa papira koji su pred njim ležali na astalu. „Osuđen je na smrt
streljanjem i vi ćete komandovati streljačkim vodom. Odvedite ga sutra ujutru do nasipa i tamo
ga pogubite.“
„Razumem, gospodine pukovniče!“ gotovo viknu i sastavi pete.
Magla je bila toliko gusta da on, na tren, pomisli kako vreme više neće prolaziti, a već u sledećem
trenutku promeni plan i svrati u Miljkovu mehanu, gde naruči prepečenicu.
Nije, u stvari, imalo o čemu se da se razmišlja. Imao je da izabere.
„Ali, to je nemoguće!“ rekla mu je Ruža, kada joj izloži svoj plan, dok su pili kafu u salonu,
iza navučenih teških zavesa. „On će vas, ako ne ubiti, onda teško kazniti, prekomandovati ko
zna gde i više nećemo moći ni ovako da se viđamo.“
„Ja imam pravo na vas!“
Ćutala je.
„I vi me želite.“
„Da, ali...“
„Doći ćete sutra uveče, nakon...“
Ruža spusti ruku na njegovo koleno. Od Save dođe strašan
tresak.
„Gospode!“ ciknu Ruža.
„Ne bojte se“, reče, ustajući i pripasujući sablju. „To je
torpedo potopio austrijski monitor.“
Dok su te noći čučali na obali, Volođa mu je sve ispričao.
On ga, međutim, nije slušao.
„I bum!“ reče Rus, a on se trgnu iz misli, potapša ga
po ramenu, ustade i krete nazad u grad, usput tražeći
najpogodnije mesto za sutrašnje ubistvo.
U hodniku ga opet sustiže komandantov ađutant.
„Gospodine potporučniče, osuđeni se ubio!“
„Kako se ubio?“
„Još je živ, ali se ubio!“
„Ništa vas ne razumem?!“
„Tražio je da ide poradi sebe i...“
„Obesio se?“
Ađutant pospano zavrte glavom.
„Ne, vidite, on je...“
Na kraju je tražio da ga odvedu do tamo.
120 Ađutant je bio pospan i sada zbunjen.