Untitled - European Borderlands

S t a n k a H r a s t e l j - P o e z i j a m o j e z e m l j e - V r e m e k a d a s e d i š - A o n d a s m o z a j e d n o s e l i z a s t o - P o n o s - Z a š t o n e v o l e t i m a m u
- P r e t v a r a m s e d a s i m r t a v - M o l b a b o r c i m a z a p r a v o n a e u t a n a z i j u - A n a t o m i j a u s o b i - Z a š t o s e v i š e n e g l e d a m o
140
Vreme kada sediš
Vreme, kada sediš u kafani ili u travi
izmereno je promišljeno;
kao muk koji
sipaš u šoljicu
kada treba pričati
o svakodnevici
jer ništa na svetu nije svakidašnje
i ponekad se prelije preko ruba.
Još ima stvari koje me iznenađuju:
Tvoje interesovanje za barok,
činija sa šljivama u frižideru
ili kako na trenutak zadržiš ruku na kvaki
pre nego što mi otvoriš.
A onda smo zajedno seli za sto
Ante, moj naklon!
Sećam se čoveka
koji je imao guste obrve
živahne oči
i lice strašno izborano
od cigareta i stalnog proklinjanja
i neverovatno gipko telo
(mogao je da obe noge prebaci preko vrata).
Ponekad bi došao i okrečio nam kuhinju,
trpezariju i hodnik
i uvek bi sve lepo počistio za sobom.
A onda bismo zajedno seli za sto
i slušali ga
kako kune saobraćajnu policiju,
predsednika i biskupa
i svoju mladost.
Onda bi pričao o ženama,
o njihovim mekanim rukama i
jedrim dojkama
i kako će umreti na skeli, usred posla
sa jarcem u ruci
(mada je umro od raka,
prilično brzo i u teškim mukama).
Imao je veliku tugu
koju je doneo sa sobom u Sloveniju,
nikuda nije išao bez nje,
i nije smeo da je skloni
jer su mu svi govorili da je srećan čovek.
Zbog te tuge nikada nije ukaljao svoje srce
već ga je brusio poput dragog kamena
i poslednju snagu upotrebio za to
da ljubi ruke i govori
Kako te imam rad, kako te volim, dušo.