Untitled - European Borderlands

„Gospodine konzule, vi znate, ako mi izdate pasoš po propisu -“
Zašto uopšte dolazi kod njega, prekida je Veber. On za ove stvari u vezi sa pasošem u osnovi nije
nadležan.
„Zato što ste u međuvremenu jedina osoba koja nije u Službi bezbednosti i nije u SS-u.“
Šta ona misli o njemu, roguši se Veber. Šta ona misli da je? To što ne nosi vojne čizme ne znači da je
partizanski borac.
Devojka ga posmatra onako kako sa petnaest godina uopšte niko ne može da gleda, siguran je Veber.
Ali u njenim ispravama se može pročitati da ona ima tek petnaest godina. Tiše, pogleda upravljenog na
njene papire, dodaje, ili samo misli, da on nije nikakav junak. On ovde samo obavlja svoj posao. Ne, on nije
junak i uopšte ne želi da to postane.
Svi ti pečati, objašnjava Veber nešto glasnije, nije on to izmislio. On je diplomata i to još od dvadesetih,
on sa svim tim zapravo nema ništa, zato i sedi ovde, a ne u Vroclavu. Nije mogao ni da nasluti da će biti
tako lako oteti Musolinija u bolničkim kolima, da će Nemci umarširati u Italiju i osnovati republiku. On sa
svim tim ništa nema – nikada i nije hteo da ima nešto s tim. „Da“ kaže devojka, „I vi u osnovi uopšte niste
nadležni za to.“ Ona se kratko nasmeja, Veber sluša kako udara svojim cipelama o drvo njegovog pisaćeg
stola. „Zato i ne bi bio nikakav prekršaj s vaše strane kad mi u pasoš ne biste udarili nikakav novi pečat.
Vi uopšte niste nadležni za to.“
Veber podiže glavu, devojka ga posmatra, ne molećivo, ne nesigurno, već gotovo nadmoćno. Veberu se
čini kao da mu na trenutak ona preuzima svu odgovornost koju inače nikada nije ni želeo da poseduje.
U principu ima pravo na to.
Devojčina cipela ponovo udara o drvo noge od stola.
Njene ruke prekrštene pred njim. Narandže.
On ima, doduše, pravo na to, ali, strogo uzev, ovo pre spada u delokrug dužnosti njegovog kolege
Palmera. Ako on njoj, Karloti Grispaldi, naloži da ode do konzula Palmera, da dovrši kompletiranje
pasoša, bilo bi sasvim u njenoj odgovornosti ako bi se ovom naređenju usprotivila. Dokle god on o tome
ništa ne zna, to je u njenoj odgovornosti.
Devojčica klima glavom.
Kancelarija gospodina konzula Palmera su druga vrata levo, obaveštava je Veber predajući joj pasoš.
Želi joj sve najbolje.
Više priviđenje nego bilo šta drugo, priča Veber Ani uveče. Ona se oslanja napred, hvata ga za
zglob, i bleda poput lica na prozoru prošapuće: „Konrade, ti ne znaš šta pričaš!“
Anino strogo lice jedne svetice, njen bezizražajni pogled zbog koga je svi opisuju kao umornu,
izmoždenu, za šta Veber ne želi ni da čuje, od čega to jedna žena može biti izmoždena. Od čega se
tako strašno umara. A on, šta je onda s njim?
„Ti ne znaš ni šta si video.“ Ona gleda Vebera široko otvorenih očiju. „To je bilo priviđenje“,
šapuće, njeni ukrućeni prsti čvrsto stežu Veberov zglob, njen pogled, primećuje Veber, je razrogačen,
taj pogled što on poznaje kao mnogo bleđi i manji, pa izgleda kao da Ana želi da gleda pravo u
beskraj, čemu god da se u njemu nada.
„Jer to je bio on Konrade. I nije hteo da ga povede.“
Ko? Koga? Anine ruke, hladne kao polirani parket, on hoće da je se otrese, ali Ana je u ovom
trenutku jača od njega, Veber to zna i ne preostaje mu ništa drugo nego da pita: Ko? Koga?
„Hrist“
Hrist! viče Veber. Naravno! Pa ko drugi? A koga je vaš najveći svetac na zemlji sreo? Pita
Veber kome je svega dosta, koji ništa od svega tog misticizma neće više ni da čuje, koji hoće da
mu se Ana vrati na tepihu, na persijskom tepihu tu pred njima, na čvrsto tle činjenica, on bi uzeo
histeričnu spisateljicu letaka i izmoždenu igračicu šaha samo kada bi nestao ovaj pogled, kada bi
jasno razgovarala s njim, ali Ana šapuće: „Pačeli.“ Spušta pogled. „Ali Hrist nije hteo da ga uzme sa
sobom.“
„Kakve to gluposti ona priča?“
„Ali istina je!“ viče Ana. A onda nastavlja:
Sveti otac je odao ocu Hentrihu, koji je opet to saopštio monsinjoru Montiniju i Tardiniju, pa
je preko jednog od njih dvojice to došlo do očeva Lombardija i Rotondija, a preko ovih pak do oca
Lajbera, ako otac Lajber to nije već od oca Hentriha i sam saznao.
Otac Lajber je, u svakom, slučaju ispričao sestri Lenert, „koja je doduše, kako sama tvrdi“, kaže
Ana, „to i tako primetila na svetom ocu“. Sestra je doživela takoreći senku jedne vizije, kada da je
Isus Hrist stupio pred svetog oca, pošto je sestra Lenart po duši srodna sa svetim ocem, kako je Ani
79
N o r a B o s o n g - V e b e r o v p r o t o k o l