Untitled - European Borderlands

Prozak Plus
(Planine se usecaju u more do te mere da ga ponekad svedu na običan koridor slane vode.)
Mušika Giljen, koji je za vreme mog lečenja u Perastu povremeno vodio brigu o mojim plućima
i mojoj glavi, pričao je ovu povest Danilu Janjesu, lekaru nastanjenom u Barseloni. Janjes je pak
povest predao meni, zajedno sa pakovanjem „prozaka” koje je činilo povod da me on nazove. Kao
što sam predložio, našli smo se u Gotskoj četvrti, u kafeu „A medias”: barselonski lekar opšte
prakse je na sto odložio znak prepoznavanja: paketić u kom se nalazio „prozak”–povod. Čim sam
seo kod Janjesa i on mi zaista predao antidepresiv, rekao mi je da se upravo vratio s odmora koji je
proveo u Beogradu, s tim što je uzgred obišao Perast, tačnije imanje pokojnog oca. Pitao sam ga šta
se događa u Beogradu i on je rekao da je bela tehnika još uvek zapanjujuće jeftina i da se ponešto i
događa, ali samo u onim oblastima koje njega uopšte ne zanimaju. Na moje pitanje ima li šta novo
u Boki, Janjes je rekao da tamošnja cena lekova opada, inače nema baš ništa novo. Da u Zalivu
nema ništa novo, da se tamo u najmanju ruku i dalje dešavaju stvari oduvek, može se zaključiti i
iz ove priče, zbog čijih elemenata je Giljen „i sam počeo da koristi ‘prozak’. Potpuno je zadovoljan
njegovim dejstvom, kaže da za razliku od drugih antidepresiva ne izaziva ni zavisnost niti ikakva
ograničenja, te da se ponekad čak može piti i smêšan sa viskijem, mada on to ne preporučuje. Zbog
takvih svojstava leka, zamolio me je da vam prosledim jednu bočicu ili jednu tablu, to ne znam. U
svakom slučaju, on vam je šalje u znak sećanja i skromne pažnje”, citirao je Janjes Giljena koji mu
je, istom prilikom, rekao:
„Prvi moj pacijent za noć o Aranđelovu dne bio je sredovečni usamljenik koji je spadao u grupu
univerzalnih davalaca krvi, kakvi su veoma zahtevni kao primaoci. Zalihe krvi u peraškoj bolnici
nisu mu bile od pomoći. Kada su ga doneli kod mene, nikako nisam računao na njegovu smrt, bar
ne da će iskrvariti – na vreme smo krenuli u kotorsku bolnicu. Jedino me je brinulo što je baš te
večeri u Kotoru igran finale Bokeljske lige, ‘Perast’ je odmeravao snage s ‘Arsenalom’ iz Tivta, ali u
Kotor smo stigli bez izrazitijih problema. Iako sam video svetlo u prozorima nekih bolničkih soba,
zgrada bolnice bila je zaključana. Snažnim udarcima nogama o ulazna vrata postigao sam da se
otvori – ako ne sama zgrada, makar okance. Portir koji je promolio lice preporučio je da navratim
ujutro, kada će gradski lekari i medicinske sestre sigurno biti tu. Čuvši da je gotovo izvesno da će do
tada jedan pacijent bez svesti izgubiti odlučujuću količinu krvi, portir se zainteresovao za njegov
udes. Na slavi u Perastu, lokalni momci su ga izudarali u prepirci oko mogućeg rezultata utakmice,
a što se tiče sledećeg mog pacijenta te večeri – bar to govorim bez odlaganja – lično sam doprineo
njegovoj nesreći. U stvari, doprineo sam da i samac strada – pokazuje se da lekar najintenzivnije
ubija pacijenta upravo željom da ga spasi.”
„Ja na to gledam”, rekao je Janjes, „mnogo drukčije nego Giljen, na njegovom mestu ne bih
razmišljao ni o prevremenom penzionisanju, kamoli o nečem drugom. Hteo sam da ga ohrabrim,
poznajem ga još sa studija u Beogradu i znam da su ga nudili poslom na fakultetu. Takođe, i dalje
se povremeno viđamo a koliko sam razumeo i vi dosta dobro poznajete Giljena”, reče Janjes i ja
bez suvišnog dvoumljenja klimnuh glavom. „Uzvratio sam da sumnjam da je on mogao učiniti išta
rđavo”, dodao je Janjes, „i da sam uveren da bolesnici rado stavljaju vlastitu sudbinu u njegove
ruke.” Giljen je rekao da to nije isključeno i da je trebalo da bude odlučniji prema portiru:
„Morao sam reći kako ću, ako mi ne dopusti da potražim rezervne zalihe krvi i spasim pacijenta,
obavestiti vlasti da u bolnici nema nijednog lekara ni sestre, ali mi je palo na pamet samo to da
bih kao običan peraški lekar opšte prakse lako mogao dovesti u pitanje svoj dotadašnji uspeh kod
kotorskoga portira. Naime, on je nekako pristao da unesemo samca u hol i da okreće brojeve fiksnih
i mobilnih telefona gradskih lekara i sestara dok ja u hotelu budem pio kafu da bih se sabrao za
svaki slučaj. Ipak, potreba da predahnem u hotelu, preko puta bolnice, sada mi deluje besmisleno:
izjalovio se plan koji sam krepeći se napravio u praznom hotelskom restoranu, jedino sam ispravno
procenio da se ne bi isplatilo ulagati vreme u vožnju do Novog. Do Tivta ionako nije dolazilo u
obzir da produžimo: klub iz našeg grada upravo je igrao sa tivatskom ekipom. Uostalom, i vožnja
13
I g o r M a r o j e v i ć - P r o z a k P l u s