Untitled - European Borderlands

K a r o l j M e h e š - K r e n u t i u P e č u j u
Taj put, do kuće. Koliko je samo bio drugačiji od pređašnjeg, onog od nekoliko minuta ranije.
Čika me drži za ruku, onako kao tata. Idemo polako. Ali ipak brzo, svoje korake treba da prilagodim
koracima odraslog čoveka, čak i kad on ima osećaj da on prilagođava svoje korake mojim.
Koliko je samo mirno jedno takvo letnje popodne. Tako duboka i savršena sreća za jedan dug
trenutak, da i ne primećujemo da nam se gubi dete, naše najveće blago.
Da li usput razgovaramo? Šta čika može da mi kaže? Možda me i dalje propitkuje? Možda mu
i ja kažem nešto, odgovaram na njegova pitanja. Možda mu, imam već pune dve godine, tu i tamo
nešto i slažem. Ali svakako ne mogu da ga zavaram, kad me je već jednom ovako razotkrio, iako je
mogao i mirno da prođe pored mene, kao i svi drugi. Ali, ne. On je bio izabranik. Izabrao je mene,
strano telo na trgu, ispred sinagoge.
Stigosmo pred kuću pod brojem tri. Posve je verovatno da me nije zaokupilo nikakvo rđavo
osećanje, recimo, poput griže savesti, i da je moj pratilac upitao, da li ovde stanuješ, mali, možda
bih samo upiljio u njega krupnim, smeđim očima, možda bih čak razvukao usta u širok osmeh, pa
da, naravno.
I tada je pozvonio.
I još uvek se to letnje popodne nije razbilo, to je usledilo tek kad se kapija otvorila, i kad je s
jedne strane stajala moja mati, a s druge ja, i nepoznati.
***
Pekara, i vremešni Ciganin, koji je prodavao kokice, u Kiraljevoj ulici. Prodavnica hleba na kraju
ulice pomalo nalikuje na bolnicu. I ovde rade u belim mantilima, i nisu samo tetke u belom, nego
je manje-više sve u belom, jer sve prektiva fini, beli prah, o kojem još valjda i ne znam da je brašno.
Skoro svakog dana odlazimo u pekaru koja nije veća od neke osrednje sobe. U njoj su staklene
vitrine, a iza stakla se ređaju, pod finim belim prahom, inače nadasve primamljiva peciva. Hlebovi,
zemičke, kifle. I pekara ima svoj, osobit miris koji se ne može brkati ni sa kakvim drugim mirisom,
štaviše, to je jedan vrlo prijatan miris, poput mirisa bolnice. Imam osećaj da je već i zbog toga
vredno doći ovamo, i duboko, širokih nozdrva, ušmrkati miomiris svežeg peciva, jer već i sam miris
može da zasiti, ako to ne bi bila samo varka, jer miris je taj koji otvara apetit, i ja jedva čekam da
stignemo na red. Znam – naročito ako sam sa dedom – da ću ja biti prvi koji će dobiti nešto, okrajak
kifle, i da će još tamo, prijatnom mirisu da se pridruži i ukus. I šta je još više potrebno od toga.
Sveža kifla, sama. Kako hrska. Uvek bi me u tim trenucima obuzelo osećanje sreće.
Kao i kad, krajem nedelje, zastanemo pred crnoputim čovekom koji na uglu Kiraljeve i
Kazincijeve ulice, na crnoj gvozdenoj furuni, pod velikim crnim poklopcem, koka kokice. Mala
štanicla, velika štanicla. Aluminijumskim lončićem meri kokice, a onda još dva, tri zrna, kao
ljubazni dar, pridodaje muzgavim, crnim prstima, ali i ovako je još moguće presaviti rub kese da
se kokice, usput, ne ohlade. Nevolja je samo u tome da se ne zaustavljamo uvek pred tim čikom s
kokicama, štaviše, očito je očevo nastojanje da u nedeljno prepodnevnoj šetnji baš izbegne to mesto.
Što, zapravo, i nije baš lako izvodljivo, jer ulica nije naročito široka, a i ja gledam, da li je tamo, i
naravno da je tamo - štaviše, i čika-Ciganin nas već izdaleka primećuje, najviše mene, na koga sa
sigurnošću može da računa, maše i snažnim, uvek promuklim glasom me doziva, da dođem, jer se
upravo sad kokaju sveže kokice. Otac je zbog nečega strog, možda svojim prethodnim ponašanjam
nisam zaslužio poklon, čvrsto mi steže ruku, vuče me dalje, tako prolazimo na suprotnoj stani ulice
pored crne gvozdene furune. Udaram u plač, u dreku, pokušavam da se otrgnem od oca. Već smo
prilično odmakli, ja još uvek plačem, derem se, debele suze mi se kotrljaju niz obraze i padaju na
58