Untitled - European Borderlands

XXVIII
Atlas
Levom rukom okretala sam svoj mali globus, desnom sam listala po Vestermanovom Atlasu
sveta. Najdalja putovanja čuvam za sobu, kada oko prati prst, prelazi pustinje i moreuze i gorske
vence, premerava zelenosmeđe kontinente i tamnoplave okeane. Radujem se oblicima, bojama
duge, blještavim linijama, ovom pointilizmu zvanom Afrika i Australija koji izaziva vrtoglavicu.
Izgleda kao levak, kao kapa sa dugačkim vrhom, srce, prožeto žilama, izbrazdano, ili kao
ranac. Roze, bež, smeđe i svetlo do tamno zeleno. U zavisnosti od toga da li se udubim u bež ili
tamnozeleno raspoložena sam pustinjski ili tropski. Dok kravlje tamno smeđa razređuje vazduh:
alpsko-himalajski. Plave zone su ogromna obećanja sa beskrajnim razlozima, a sam pogled na njih
čini da se prosto oseti primorje. Tako su šrafure i nijanse dovoljne da evociraju predele i pokrenu
fanatazije. Kao začarana nemirno gledam u linije: vidim sunčane bljeskove, jedra koja se njišu,
led sa glečera. Procenjujem razdaljine pre nego što se imena proguraju u svest: Sibir, Ognjena
Zemlja, Polinezija. Ovakvih imena nikad dosta, skupljam ih kao zveckave novčiće. Kejptaun i Kairo
i Hongkong i Vladivostok i Sidnej i Lima i Manila i Atina. Najbolje pamtim gradove na moru, oni
kao da su samim svojim mestom povlašćeni i na poseban način povezani jedni sa drugim. Moj prst
prelazi preko plavog, kao brod koji juri: od Kalkute do Adena. To je poput nekog burnog sna za
kojim se vuče moja mašta.
Ima dana kad sakupljam imena reka: Nil, Gang, Dnjepar, Jenisej, Misisipi, Eufrat, Tigar,
Mekong, Jangce, Amazon, Dunav, Rajna, Po, Lena. Ponekad su to divplanine: Kilimandžaro, Nanga
Parbat, Rakapoši, Mont Everest, Batuka, Kero Bonete, Monte Roza, Mon Blan. Imena zemalja
učim napamet kao pesme, na kraju krajeva ipak hoću da postanem istraživač sveta, i ništa drugo
do to. Radijus protiče ovako: od mog imena, do ulice, do grada, do zemlje, do kontinenta (Evropa)
i – skokom – do sveta.
Nepokolebljivo sam znatiželjna i – makar u društvu svojih atlasa – volim da otkrivam. Ono
što nedostaje hrabrosti nadoknađuje fantazija. Na krilima me nosi u najudaljenije oblasti. Sedim
tu nad knjigom i putovanje počinje glavom. A-zo-ri. Gomilica ostrva u ogromnom moru. Ko li
ih je otkrio? Kako li se tamo živi okružen svom tom vodom? Da li su stanovnici obojeni? Kojim
jezikom govore? Da li Azori imaju nešto sa azurom? Dok uvo sve to kombinuje, u unutrašnjem
oku se odvija flim, brz i zelen, sa vulkanima i vatrenim urođenicima. Sedim u spavaćici, oni tamo,
međutim, okopavaju, vrišteći hvataju se za bokove, jedu načetvoro podeljene cvetove. Ne vidim
nikakve bolnice. Da li će im pomoć doći iz vazduha? Kad duže razmišljam hvata me vrtoglavica od
izgubljenosti, onda brzo prstom tražim sledeće kopno kako bih se otresla ostrvskog osećaja. Radije
mislim o ostrvima kao o međustanicama, kao o kakvim odskočnim daskama odavde donde. Stavi
nogu tu, odmori se, pa kreni.
Postoje mora bez ostrva. Crno. Kaspijsko. Neobično mala mora koja mi, osim samih imena,
ne ostavljaju nikakav utisak. Ipak, čudim se blizini planina: kravlje, ispucalo smeđe graniči se
neposredno sa plavim. Tu moram da zamišljam vrbe, i ovce, i klance, i stenje, i kamenjar bez kraja
i konca, i planinske vrhove sa snegom koji se ne topi ni leti. Vodice se žure u dolinu. Ne birajući
puteve. Dole, sve do mora.
More je smaragdno, mastiljavo plavo, nebesko plavo. Na atlasu se menja u zavisnosti od
dubine, od bledunjavo do čelično plave, obrazujući oblake, klobuke, zasejane sitnim brojevima.
Oni pokazuju dubinu, dubinu mora. Vidim da mora mogu biti onoliko duboka koliko su planine
visoke: preko 8000 metara. I opet me hvata vrtoglavica.
Prijatno spavanje, kaže Martin.
Ali, ja ne mogu da se odvojim.
Oko mi igra po fizičkoj karti sveta. Ispod leda glečera Antarktika, čije dno obrazuje čupavi
porub, beo u plavom. Gore je arktički led i vrh Grenlanda. Ova slika je poravnata, dok je Evropa
bez veze, čak joj je i boja neodlučna, međutim, Afrika blješti pustinjskom bež sa tamno zelenom
sredinom. Neću morati da zamišljam udaljenosti. Centimetar, kaže karta, odgovara razdaljini od
750 kilometara. Brojevi su apstraktni, ostavljaju me ravnodušnom. Švajcarska je manja od jagodice
mog prsta.
185
I l m a R a k u z a - A t l a s