Untitled - European Borderlands

N o r a B o s o n g - V e b e r o v p r o t o k o l
VII - Rim
Peti je decembar 1954. Papa leži nekoliko spratova iznad njih – kako se čini – na samrti, drugim
rečima: zdravstveno stanje njegove svetosti posmatrači iz diplomatskog kora ne mogu drugačije
oceniti nego kao kritično, što se od strane zvaničnog Vatikana demantuje. Veber će za nekoliko
minuta upravniku odeljenja za službene crkvene poslove, nadbiskupu Montiniju, upriličiti posetu
povodom svog stupanja na dužnost i, kako se Veber nada, između redova će moći da razazna nešto
o stvarnom stanju papinog zdravlja. Veber, naime, ima nameru da briljira.
Vraća kameru, unutra je film sa fotografijama koje je napravio toliko amaterski da ga kao
fotografa niko neće prepoznati. Tragovi se ostavljaju kada se nečim ovlada, siguran je Veber.
On gleda gore ka zidovima boje peska, prozor papine spavaće sobe je poluotvoren, vidi se jarko
osvetljenje koje dopire spolja iz unutrašnjosti. Veber zamišlja kako Pije, u bolesničkom krevetu,
leđa oslonjenih na bezbrojne, fino presvučene jastuke, svojim tankim prstima sastavlja govore,
odgovara na pisma, priprema dokumenta, studira knjige, ne dâ se od toga odvratiti, Pije koji knjige,
pisma, dokumenta i sve to, još uz groznicu, savlađuje sa vrhunskom savršenošću, stiče više znanja
o cilindričnom motoru nego što poseduje prosečan inženjer, cilindre, klipove i bregaste osovine
premeće po glavi tamo-amo, samo da bi vodio kratak razgovor s vlasnikom jednog automobilskog
koncerna, Pije koji žudi da ovlada svim tim.
Veber je ovladao veštinom da bude neupadljiv. Da li mu je ikada palo na pamet da bi ga po tome
mogli prepoznati? Da Pije sa svojom ujednačenom savršenošću lakše iščili?
Makar fotografije niko neće dovesti s njim u vezu, ovi minuti su izbrisani iz njegovog života,
nisu protokolisani, nisu uhvaćeni, siguran je Veber, ovim minutima se, dakle, više ne može
pristupiti, čim bude napustio ovo mesto i nekoliko sledećih prolaznika zamolio da ga fotografišu
pred Partenonom, pred Koloseumom, pred Fontanom di Trevi.
Iako ga za nekoliko minuta očekuju, on skreće sa svog puta, ide do tezge sa povrćem, postavljene
ispred lukova Trga svetog Petra. Povija se nad izloženom robom, za trenutak nije sasvim siguran
zašto posmatra pomorandže, uzima jednu voćku u ruku, prodavac već stoji spreman sa papirnom
kesom u koju, nudeći Vebera, spušta pomorandže jednu za drugom i viče: „Ah, l’ambasciatore
tedesco! Piacere, signore, piacere!“ Veber razmišlja da li treba da razjasni kako on zapravo nije baš
ambasador, onda, međutim, ćuteći uzima kesu, plaća.
Devojka sedi pred njim. Bože moj, misli Veber, koliko li samo ima godina, četrnaest, petnaest možda?
Njene ruke, prekrštene na stolu, odaju miris narandži.
Miris narandži. Konačno može da se seti. Jer on je u Rimu, on je u ambasadi kod svete stolice.
On je konačno opet Veber, misli Veber.
Velike devojčine oči neumoljivo ga gledaju. Bezobzirno. Drsko. To se sa petnaest još ne može, ubeđen je
Veber, ali devojka ništa ne menja u svom stavu, u svom pogledu. Kao da hoće da ga hipnotiše, misli Veber,
ali on ne dopušta da se to sa njim radi. Otvara neki dokument, lista ga i pita, ne podižući pogled, kako bi
mogao da joj bude od pomoći. Lista njen pasoš, čita njeno ime. Grispaldi, Karlota.
„Ili Šarlote“, prekida ga devojka, „Karlota ili Šarlote, kako vi želite. Moja majka je Nemica.“
To u ovo vreme mnogi tvrde, mrmlja Veber. Iznenada svaki Italijan ima nemačke rođake, barem ovde
na severu.
„Ali i jeste tako“, kaže devojka. „Raspitajte se u Ravensbriku.“
Veber šuška po svojim dokumentima, on oseća štipanje za vratom, ali ne želi da podigne pogled.
„Gospodine konzule, vi znate šta će mi učiniti ako mi izdate pasoš po propisima.“
Rat je, mrmlja Veber. Nigde nije potpuno sigurno. Ona treba da bude srećna što živi u Italiji. Zašto
se njena majka uopšte zadržavala u Nemačkoj, pita Veber, i dodaje brzo da zaboravi pitanje, potpuno je
nevažno.
78 Veberov protokol