Untitled - European Borderlands

Krenuo je za ađutantom, stražarem i stražarem koji je osuđenog sprovodio do nužnika.
„Ruke mu nisam odvezao“, rekao mu je stražar. „Hteo sam, duše mi, gospodine potporučniče,
ali dobili smo strogo naređenje da ga ni po koju cenu ne odvezujemo. Ušao je, ja ostadoh ovde, da
popušim po jedan duvan i vidim, nema ga. Uđem i imam šta da vidim.“
Na podu je i dalje ležala krv.
„Kako je mogao da prelomi kičmu?“
„Dozvolićete“, reče drugi stražar, nasloni pušku na zid, raskopča šinjel, skinu ga i pruži ađutantu.
„Iskoristio je ovo“, pokaza na ispupčenje u podu. „Tu je ranije bio još jedan zid.“
„Dobro.“
„I onda je“, nastavi stražar i legne na pod, „nekako ovako.“ Poče da se rita preko onog ispupčenja.
„Razumete?“
„Ustani.“
„Razumem!“
„Umreće do jutra“, reče dugi stražar.
„Bez svesti je“, doda ađutant, pripaljujući mu cigaretu.
Ponovio je sve to pred komandantom i ađutantom, koji je treptao sve sporije, ostavljajući kapke
sve duže spuštene.
„Kazna mora da se izvrši“, reče komandant mirno.
„Ali, on ne može da ustane!“
„Onda ga odnesite na nosilima!“
„Razumem!“
Ujutru, koračao je daleko ispred ostalih, ne osvrćući se i ne saginjući, iako su sa druge obale meci
sve češće doletali.
Stigli su na mesto koje je juče odredio i naredi voljno, pa ode dalje niz obalu. Kada se nakon pola
sata vratio, komandat je stajao pred postrojenim vojnicima.
„Hteo sam da izvidim teren“, promrmlja i tek tada baci pogled na onog nesrećnika. Ispod ćebeta
su mu virili tabani u poderanim prljavim vunenim čarapama.
„I?“ jedva terajući smešak iz uglova tankih usana upita ga komandant.
„Streljaćemo.“
Pukovnik zadovoljno krenu da suče brkove, a on naredi da nosila odnesu do nasipa.
„Šta stojite tu?!“ poče da se dere pukovnik kada četvorica vojnika spustiše nosila pod nasip,
„Uspravite ga! Ako treba, podmetnite nešto. Snađite se, boga vam vašeg mangupskog!“
Pronađoše neko kamenje i uspraviše ranjenika.
„Tako. Potpukovniče, nastavite.“
Nosila se nakriviše i samoubica se skotrlja.
„Ama!“ ljutito rukom odmahnu pukovnik i krete ka nasipu, gde je nešto mrmljao i onoj četvorici
pokazivao kako da uglave nosila.
„Sada može. Pročitajte presudu!“ dernjao se odatle komandant.
Nije, međutim, imao glasa. Samo je stajao i gledao u bledo parče hartije u svojim mirnim
rukama.
„Dajte mi to!“ gotovo s razumevanjem naredi pukovnik i istrgnu mu naredbu o izvršenju smrtne
kazne. „Sutra ujutru da mi se javite na raport. Napustite gubilište.“
U njegovoj glavi nije bilo mesta za odjek plotuna ispaljenog minut-dva kasnije.
Ušao je u grad kao kuga u selo: naizgled jedva odlučan da uradi ono što je naumio.
121
V u l e Ž u r i ć - V e n č a n j e u o k r u g u Č i r o k i