Untitled - European Borderlands

elfé
Fm
nešto bolje raspoložena stajala na ulici, u mraku, nije htela da otvori kapiju, jer će ukućani da čuju njenu
škripu, pa će da izađu, htela je da sabere svoje misli, htela je da oseti, da se raduje, ali nije se radovala,
nije baš sve išlo po naređenju. Pas je nanjušio da je tamo, dotrčao je na kapiju, nije bilo više vremena za
dvoumljenje, pogledala je još jednom za Martonom, više se nije video, jedan tuđinac, nepoznat čovek,
mislila je Justika, jedan nepoznat čovek iz susednog naselja, naselja blizu kudeljare, jedan težak, koga
možda nikad ne bi ni upoznala, da nije posetio njenu tetku, pa ipak, sad je savim moguće da joj on bude
saputnik kroz čitav život. Čučnula je i pomilovala psa, lajucnuo je malo, potom se zahvalno pomokrio po
travi, iz živinarnika nije su čula graja, kokoške su već dremale, Justika je pokušala da zamisli Martonovo
lice, njegov glas, i spustila pogled na sebe, na svoje ruke, na prazniču haljinu, i imala je osećaj da je i ona
tuđinka. Iznenadila se, prvi put razmišlja ovako o sebi, o svojoj sudbini. Napokon joj je i to dojadilo, pa
se ispravila, ova razmišljanja, sanjarenja, imala je osećaj, dobar su znak, nebo je bilo prostrano, čisto,
jasno su se videle zvezde.
Tetka i čika Abel dočekaše je već pomalo nakresani, nije ih zaprepastilo ni Justikino uplašeno,
tmurno lice, Justika je imala osećaj da uopšte ne obraćaju pažnju na nju, kao da ravno od Boga znaju,
da se ništa loše ne može desiti. Čika Abel je nasuo čašicu rakije i dotle joj je naturao, dok je Justika nije
popila, opako se zagrcnula, pa je kijala, gušila se, uskoro ćeš postati žena, rekao je čika Abel, moraćeš da
podnosiš život. Justika je glasno negodovala, ona još nije ništa odlučila, bila je ljuta na čika Abela, ne
mogu stvari baš toliko da promiču mimo nje, nije još odlučila, ponovo je negodovala, još nije odlučila,
ponavljala je, još nije ništa odlučila. Čika Abel je zaustio da kaže nešto, ali Justika ga ja odmah ućutkala,
stari se zavalio u naslonjač, njemu je svejedno, gunđao je, tetka je posadila na stolicu prestravljenu,
nadama prožetu devojku, koja je baš to i htela, zato se i ljutila, očekivala je ohrabrenje, jer je osećala da
ona sama nije u stanju da odluči o tako krupnoj stvari, a Justika nije znala, da i nije mogla da odlučuje o
svom životu, da će joj jedna svim mastima namazana bakuta i večito nakresani ujak nametnuti jednog
potpuno nepoznatog čoveka, jer oni imaju smelosti da odlučuju, jer je njima svejedno. Potom sam zamolila
tetku da se izjasni. Reći ću iskreno, što se mene tiče, ovaj stasiti momak mi se dopada, ali znam i to, da nije sve
u lepoti. A oni ga poznaju, pa neka sad kažu, šta misle o njemu. Ne treba da brinu da ću im ostati za vratom, jer
ako budem odlučila da ne pođem za njega, odmah ću sutradan da se selim u Mako. Tamo me čekaju raširenih
ruku. Na to su i tetka i njen ujak jednoglaso rekli da je na meni odluka, i da oni sa svoje strane mogu reći samo
to, da ću još neko vreme biti siromašna, to je izvesno, ali što se muža tiče, boljeg ne mogu da dobijem.
Marton, samotni, nestrpljivi mladić, očajnički željan da se oženi, u ovom trenutku nailazi na životnu
saputnicu, u mraku lelujava silueta više nije usamljena, dvoje već idu, polako, komotno puteljkom prema
naselju. Brak je na brzinu sklopljen, ali odmah potom poprimio je mirne, spore tokove, žive promišljeno,
Justika je prvo dete izgubila, i bez dece su kad se Marton, mobilisan, sa Drugom armijom uputio na
ruski front, na Don. Justika – koja teško podnosi muževljevu majku – čekaće ga pune četiri godine,
a većim delom nije bilo ni glasa o njemu, dve, po svemu različite, međusobno tuđe žene žive zajedno,
jedna pored druge, guše, satiru jedna drugu, ali se živo i nadaju, traže iskre nade u očima one druge.
Skoro pet godina će se tako zlopatiti, u međuvremenu sahranjuju retko pominjanu devojku, Martonovu
mlađu sestru, potom i mama pada u postelju. Marton će nekoliko meseci provesti na frontu, preživeli
vojnici razbijene Druge armije pešice kreću ka domovini po surim istočnim stepama, i među tim
vojacima koji su prepešačali pola sveta biće i on, moj budući deda. Stiže već do susedne varošice, svega
nekoliko meseci ranije poslednji put je grlio svoju mladu suprugu, na svega osam kilometara je još od
rodne kuće, kratki doživljaj fronta mogao bi srazmerno brzo da zaboravi, kad nenadano pada u rusko
zarobljeništvo. Putovanje će biti skoro u potpunosti retur, neprijateljske trupe ga sprovode bezmalo
do Dona, četiri godine je u ropstvu, okolnosti su spartanske, uz sve to mora da se odupre i đavolskom
iskušenju, da ućutka u sebi tanušni falset beznađa: malo je nedostajalo da se dokopa svoje kuće. Po
očevoj priči pokušao je da se sakrije kod nekih daljih rođaka, ali mu oni nisu pružili pouzdano pribežište,
tako su ga i uhvatili na ulici, ali tu priču niko nije potvrdio, a deda nije nikad pristao makar i dve reči da
progovori o tim putešestvijama i o četvorogodišnjem zarobljeništvu. Ponavljao je samo dve-tri uvežbane
rečenice kad sam ga kao neki nadobudni islednik uporno ispitivao, ali ni o zarobljeništvu, ni o vojničkom
životu nisu zaostale u njemu anegdote. Ako je bilo reči o bedi, pominjao je čorbu od kopriva, ako pak o
sreći, onda jednog lekara koji mu je, čuvši njegovo ime, pomogao, jer je dedino prezime pobudilo u njemu
neke uspomene – ova priča je pridodala magično dejstvo ovom ružnjikavom nizu glasova slavenskog
prizvuka. Izrodiće potom petoro dece: Beba, mlađi Marton, Ignac, moj otac, Marijana i Katalin. Marton
će zaljubljeno voleti svoju decu, i obožavaće veliku porodicu, Justika je sjajno odlučila, nije mogla naći
boljeg muža od njega. A da će ih geni i dalja budućnost s određene tačke gledišta prevariti, to oni ne
slute, zašto bi i slutili. Njihovo porodično ime, za koje su verovali da je blagosloveno, poneće dalje samo
njihov sin Ignac....
Prevod: Arpad Vicko
49
K r i s t i j a n G r e č o - I m a š m e s t a p o r e d m e n e