Ivan Dobnik - Vilenica

126 · Ljiljana Jokić Kaspar
Četiri male žene
(Odlomak)
Rano ujutro dok su pevci čupkali svoje zlatno zelene perjanice i trljali jarko,
crvene kreste o mokru travu, posrćući i zanoseći se od jučerašnje pijanke,
a kokoške ležale izvaljene na toplom stajskom đubrištu, nadignutih nogu
kao pijane seljanke belih zarozanih sukanja, Jožef Magda poslednji muž
gospođe Amalije Kasa sakupljao je pažljivo, pazeći da ih ne nagazi, sitne,
tamnocrvene višnje iz rakije, one koje pijana živina nije stigla da pojede.
Koja je budala čitavu, veliku teglu izvrnula na đubre, razmišljao je, samo
zato što se malo zelenela na staklu, a on bi je pojeo bez problema i niko
ne bi primetio da fali. Otkako je počeo rat žena mu je zabranila da pije, a
zna se kad ljudi treba da piju, mislio je Magda, onda kad im se od straha
tresu gaće. I eto sad on treba da sedi trezan dok sluša grmljavinu topova iz
daljine i gleda na televiziji kako se kolje i ubija.
– Ti si Mađar i pazi kako se ponašaš, rekla je njegova žena.
– Pa, ako sam! Danas ubija svako svakoga, bez obzira šta je i ko je, rekao je
Magda, ali je ona sakrila svu rakiju i vino, pa čak i višnje i kruške u rakiji,
što se smatralo više kao desert u njihovoj kući.
– Kad treba da radim onda sam dobar, prigovarao je, ali mu to nije
pomoglo da skvasi grlo.
– Kad sam te upoznala, nisi pio, prebacivala mu je.
– Nekad sam se bavio konjima, a ne ljudima, pčelama, svinjama,
kokoškama, nabrajao bi Magda. Još uvek se sećam šta sam bio i ko sam,
za razliku od mnogih. Da mi je prezime Kasa, bilo bi mi mnogo lakše
u ovoj kući, gunđao bi i odlazio među svoje košnice, ili u kokošinjac
da se razonodi. Nekada je bio naočit i lep muškarac, izuzetno krupan,
plavokos, najbolji konjušar i konjovodac u ravnici od Novosadskih atara,
pa sve do Slavonije i Baranje, preko Mađarskih pusta do same linije
prošlosti, odakle su dojahali njegovi preci na besnim tatarskim konjima,
čija su kopita rovala zemlju u samo srce, ostavljajući tragove u kojima su
zapisane sudbine svih rođenih u Ravnici.
Pokupivši pijane kokoške da mu se žena ne razbesni kad ih vidi, on pođe da
obiđe svoje košnice. Otvori krov prve iz koje zaudaraše čudno i nepoznato
i vide u drvenim okvirima umesto saća crnu gustu, katranastu masu. Sve
do jedne košnice behu puste bez i jedne pčele.
Te godine, umesto meda pčele su napravile katran kojim su bile natopljene
sve jame i jaruge oko Bezdana, rupe, neobrađene njive i zapuštene livade.
Crnilo se i lepilo na sve strane, tako da su putnici namernici napuštali ovo
mesto sa željom da se više nikada ne vrate. Izuvali su se, bacali svoje cipele
i u čarapama odlazili dalje.