Ivan Dobnik - Vilenica

Ljiljana Jokić Kaspar · 129
Ljubavnici su svima išli na živce, a Viktor za stolom okretao glavu kad bi
joj Atila rukom i prstima dodavao zalogaje. Žmureći kao zahvalno kućno
ljubimče, uzimala ih je zubima.
– Samo što ne zavrti repom, rekla je Babatetka sestri Amaliji.
– Vi ne razumete ljubav, rekla je tetka Klara.
– Ljubav niko ne razume, rekla je gospodja Amalija.
– Nije to ljubav, rekao je Viktor.
– Zašto svako mora nešto da kaže, pitao je Kiči.
– Idi da povraćaš, odbrusio mu je njegov priglupi očuh.
A kad se Dafina jednog dana praćnu na vrelom ulju u tepsiji, beše kasno
jer se njen ljubavnik spremao za odlazak.
– Svi vole Veneciju, glupa ravničarska kravo! Gde bi ti?! Znam ja, šta tebi
treba, livada i trava da paseš! Kupio sam ti poklon u Veneciji, a ti si
ga bacila! Imaš neki problem? Znam ja vas iz Ravnice, svi ste labilni i
mentalno poremećeni! Mučite životinje i jedete slaninu i čvarke! Zato
ste svi tako blesavi! Ubijate se generacijama zbog neke glupe pesme i
vešate po tavanima samo zato što duva vetar! Mast vam zakreči mozak
već u dvadesetoj!
– Nisam nikada mučila životinje, a moja prababa nije htela ni bubu da
zgazi, ni miša da otruje!
– Ne spominji mi te svoje veštičare koje spostvenim rukama, na silu guraju
kukuruz u pačije kljunove! Čist sadizam!
– Zato si ipak pojeo dzigericu kljukane patke!?Ako sada odeš, ne vraćaj se
više, vikala je Dafina i išla ceo dan po kući stisnutih pesnica.
– Hvala Bogu, neka ide, rekla je gospodja Amalija.
– Baš šteta, lagala je tetka Klara.
– I onako nas je previše, zaključila je Babatetka.
– Previše i za osrednjeg pisca da nas opiše, primetio je Viktor.
– Pa neka piše kad je budala, dodao je njegov priglupi očuh.
Atila bič Božiji doneo je odluku o bekstvu iz Dafininog zagrljaja, jedne
noći užasnut pred količinom sopstvene strasti, a u strahu da bi mu ova
žena mogla biti i poslednja. Kurmaheraj koji je ugradio u čitav svoj život,
mogao bi propasti, a on završiti kao svi muškarci u kući Kasa. Golog
dupeta i slomljena vrata! Zato pomisli da je Dafina ista kao i sve druge koje
su mu sedele na bedrima, kukale, vrištale, mjaukale, čupale kose i uzdisale.
Nema ništa gore od zaljubljene, razjarene žene. One se čas posla pretvore
u veštice i u stanju su za kratko vreme da pravog čoveka pretvore u vlastitu
senku. Ova je još gora, potapa me svako veče u svoj veštičiji formalin kao
prepariranog žapca. Ako i preživim, neće ništa ostati od mene, postaću
običan kurac u sirćetu!
Kod tih misli, demoni mu staviše štipaljku na nos, te do njega te noći ne
dopre miris Dafinine kože na Cigane, a u nozdrvama i plućima zagrebaše
ga čestice ravničarske prašine.