Ivan Dobnik - Vilenica

128 · Ljiljana Jokić Kaspar
samo šarene kutije na čijim su se stranicama šepurili papagaji i druge
plavorepe, egzotične ptice.
– Imamo samo hranu za papagaje, govorile su mušterijama prodavačice
automatskim glasom, ne uključujući ni trenutak svoj mozak, štrikajući,
jedući svoj obrok, ne dižući glavu sa tezge, žvrljajući po kakvoj priznanici
svojim švrakopisom, tako da je mala, umiljata zeba Dafine Kase ispustila
svoju, sićušnu dušu i bila prva žrtva nadolazeće katastrofe.
U pozorištu je bilo sve hladnije, čak toliko hladno da su se šaptačima
tresle i mrzle ruke, a uzaludni vapaji glumaca sa scene, “maco šta kažem”,
odzvanjali su polupraznim salama sa dvadesetak gledalaca koji su sedeli u
kaputima, zamotani šalovima i nabijenim kapama na ušima.
Bar polovina tako ušuškana zaspala bi još na početku, a glumci očajni
zbrzavali predstavu, moleći Boga da se neki gledalac ne zainati i prijavi ih
upravniku. Pravi srećnici imali su uloge debeljuca, pa bi onako natrontani
gledajući razne kraljice, princeze i fatalne zavodnice u svili i muslinu,
pomodrele i ukočene razvijali svoje ljudske vrline tako što bi svoj tekst
govorili jasno i polako, imajući nameru da odrade svoju ulogu savesno
do samog kraja. Zato je dolazilo i do nekog pucnja mimo utvrđenog,
rediteljskog reda, a mnogi naglo probuđeni gledaoci nisu mogli da veruju
sopstvenim očima kako se početak predstave sa živim glumcima pretvorio
u lutkarsko pozorište i nikako im nije bilo jasno ko povlači konce i pokreće
te ogromne spodobe od gipsa i kartona.
Pošto se nekoliko starijih zanelo na sceni, posumnjalo se na glad, te sindikat
pozorišta odluči da podeli svakom po paket hrane sledećeg sadržaja:
kilogram mleka u prahu, nekoliko kilograma prezli, dve paštete, pola litre
šampona za pranje nepoznate namene, jednu konzervu norveške, barene
ribe i pola kilograma svinjske masti.
Mast je bila namenjena za skidanje šminke.
Jedno popodne kad Dafina Kasa zateče u svojoj garderobi kolegu u kostimu
grofa, svog u čipki, bele, napudrane perike i svilenim čarapama, kako jede
mast iz njene tegle umačući prstima, odluči da digne ruke od svojih uloga
Kazanovinih ljubavnica i bar na kratko otputuje kod babe u Bezdan.
*
Dafina Kasa je tih dana lebedela u oblacima. Tamo je jela i spavala, a
silazila na zemlju samo na trenutak, kad bi je pogodio Viktorov očajnički
pogled, otrovan i oštar kao urodjenička strela. Pred neutoljenom strašću
i neuzvraćenom ljubavlju, ona beše bez svesti kao riba odsečene glave i
praćakaše se i onda kad je usoliše, uvaljaše u brašno i tresnuše po vreloj
tepsiji. Gnjurala je i plivala u vrelom ulju, kao morska sirena u uzburkanim
talasima! Kad bi sišla na zemlju, nije primećivala razliku dana i noći jer je
načisto oslepela. Pipala je po mraku, spotičući se neprestano o noge i ruke
ukućana.