Bošnjačka riječ 13-16 - Centar za bošnjačke studije

са четом пешадије, митраљеским
оде љењем, тридесет пешака жан -
дарма и петнаест коњаника отишао
у срез бијелопољски и разјурио ове,
који су уби јали и пљачкали и тиме
спријечио даљи покољ.
После извршеног покоља, по
дeлy убиства Бошковића ислеђење
јe вoдиo поглавар среза бијелопо -
љског a по дeлy покоља Муслимана
ислеђење је водио иследни судија
беранског cyдa, пa je доцније по
наређењу Министарства сва акта
ислеђења предао поглавару среза
бијелопољског на даљи paд.
После овог крвавог догађаја oд -
нocи између Муслимана и дошљака
Црногораца у овај срез, постали су
још гори и нетрпељиви тако, дa cy
Муслимани из општина павинопољ -
ске и шаховићке овог сре за почели
селити, јер нису могли гледати гро -
бове палих жртава нити оне, који су
то вршили. Ta сеоба узела је ширег
маха, те су се све породице Мусли -
манске из ове две општине исе лиле,
већином за Турску. У почетку било је
сметњи око визе пасоша за иселење
у Турску али је доцније дoшлo
одобрење за све породице из ове
двe општине и оне су ce иceлилe,
пошто су своја имања распродале.
Молиоци, који су упутили ово
писмо Његовом Величанству Краљу
a који ce caдa налазе у Вишеграду
могу се вратити на своја имања, ако
иx ниcy продали, јер ће власти нaћи
пуне заштите a ако желе се селити
могу добити пасоше и визу за Тур ску,
ако су из општине павинопо љске и
шахо вићке среза бије ло по љског.
Част ми је предње доставити нa
даљи поступак.
12. августа 1925. гoд.
Начелник округа
(начелник)
(потпис нечитљив)
Док бр. З.
Milovan Đilas o pokolju u Šahovićima
u novembru 1924. godine
...Одмах након Бошковог покопа,
Пољани су, а и други са њима, без
ика ква посебна договора узели сво -
је скривене пушке и кренули на
муслимане. Половица их је 6ила не -
на оружана, али оружје и није било
нужно. И муслимани су на које су
кренули били ненао ружани, већи -
ном нератоборни, са изузетком оних
који су живјели дуж границе Таре, а
који су се углавном повукли у уну -
трашњост joш 1912. или након 1918.
Црногорци ce ниjecy посебно при -
премали. Спонтано су се ста вили
под команду бивших пензио ни саних
офи цира које су били по вели и
набрзину прогласили вођама.
Hикaдa ниje било таквог војног
пoxoдa, нити је ико чак могао пре т -
поставити дa ce то збило у оном штo
зовемо дух нације. У поређењу са
тим, нeдjeлa из 1918. била су дечја
игра. Касније се већина крсташа и
сама стидјела онога што се дого -
дило и што су учунили. Aли - учи -
нили су. Ни мој отац, који није био
посебно склон окрутностима, у нај -
мању руку ништа више него било
који други Црногорац, никада није
волио о томе да прича. Cтидиo сепопут
пијанца који се тријезнио
послије почињеног злочина-што је
учествовао у тим злочинима.
Жандари малог града преко Та ре,
као и општинари, углавном су били
Црногорци, и у рукама побуњене
свјетине. Власти у Шахо вићима дaлe
cy обавјештења дa је група мусли ма -
на који су били притворени под из го -
вором дa cy им животи угро жени
бити пребачени у Бијело Поље.
Црногорци су их чехали на згодном
мјес ту и поклали их нeдaлeкo oд
гробља у Шаховићима. Убијено је
око педесет истакнутих муслимана.
Слична је судбина била намијењ ена
и муслиманима из Бијелог Поља ,
иначе мирољубивим и мар љивим
људима. И они су пoд заштитом
требали бити пребачени преко Ша -
ховиhа. Међутим, у üоследњем је
тренутку један официр српске војске
спријечио пријевару и злочин.
Пустошење муслиманских насе -
ља и масакр живља попримио је та -
кве размјере и облике дa je морала
интервенисати војска, дoк је жанда -
рамерија била пасивна и непоу здана.
Инцидент се претвор ио у вје рски рат
мањих размјера, aли та кав у којем је
само једна страна уби јана.... Упркос
свему ниjecy сви по у би јани. При -
државајући се обичаја пpeдaкa,
убијали су само мушкарце cтapиje oд
десет година - или пе т наест или чак
осамнаест, што је за висило oд
милосрђа убице. Заклано je неких
триста и педесет људи, сви на
страховит начин. Усред пљачке било
је и силовања, које је код Црногораца
дотад било нешто нечувено.
У тренутку када се појавила вој -
ска, необузуана руља је схва тила
озбиљност ситуације и одмах се
повукла. Али послије тога мусли -
ман ска села полако опустјеше. Му -
сли мани су се из тог краја, про -
дајући земљу у бесцење, почели
исељавати у Турску. Дијелом као
посљедица покоља, а дијелом збох
страха, испразнише се Шаховићи па
унеколико и Бијело Поље, и ту се
населише Црногор ци.
Цијели случај изазвао је гну -
шање, чак међу самим учесницима.
Moj cтapиjи брат и ја смо били
ужаснути. Замјерили смо оцу што је
био један oд предводника руље, а
он се касније правдао као је мислио
дa je сврха напада ликвиуација
неколико муслиманских главешина.
Изражавајући одбојност према зло -
чину, отац је ипак у свему томе ви -
диo нешто што брат и ја нијесмо
нити смо могли неизбјежан уни штавајући
рат између двије вјере који
се води још oд давнина. И једнима
и другима је било суђено да газе у
крви, и дa само јачи опстану. Иако је
тaдa Југославија имала парламент,
цијели је злочин заташкан.
Да је поведена чак и површна
истрага, открили би се починиоци и
вође. Али никакве истраге ниje
било. Два или три стражара из
Шаховића остала су некажњена што
су заточенике предали руљи. Била
је најављена свеобухватна истрага,
али се показала обичном коме -
дијом. Нијесу чак убиства толико
Januar - Decembar 2009. 135