Bošnjačka riječ 13-16 - Centar za bošnjačke studije

Ehljimanina svadba
Osvanulo je vedro majsko jutro. Kroz poluotvoren prozor
probudili su me rumeni zraci izlazećeg sunca i vesela ptičija pjesma.
Negdje u blizini čuo se topot konjskih kopita i povik kočijaša
koji je seoskom kaldrmom hitao na njivu. Iz susedne sobe prepoznala
sam glas moje nane koja je sa komšinicama ispijala jutarnju
kahvu. Prišla sam prozoru i neko vrijeme posmatrala
proljećno umiveno nebo, a iz bašče me zapahnuo opojni miris behara.
Fali mi riječi da opišem tu ljepotu, a koliko bih to željela !
Taj užitak mi, za trenutak, prekide nanin poziv da dođem u kuhinju,
jer tetka Ehljimana i amidžinica Vasvija hoće da me vide.
Kad sam ušla na vrata jedna od njih uzviknu: „Mašala što je ova
čora porasla, ti ćeš se, Sećeraginice, šućur sat odmijeniti" Poselamismo
se, i ja sjedoh u jednom uglu sobe. Posmatram tetka Ehljimanu.
Starica od blizu osamdeset godina, zabrađena
mahramom. Svaka bora na njenom licu odslikava jedan period
njenog života. Sve na njoj nekako skladno, čak joj i bore lijepo
stoje. Vidi se da je to bila nekad prava ljepotica. One nastaviše
da razgovaraju, a ja se sva pretvorila u uho kako mi ni jedna jedina
riječ nebi promakla. Nešto mi je govorilo da će one sad da
pričaju o običajima, što mene jako interesuje. Tako je i bilo. „Е
moja Ehljimana, čini mi se ka da je jučer bilo kad si ti došla",
skoro sa uzdahom progovori amidžinica Vasvija. „Hej o! pantiš
li to, a znaš li koliko ima vremena od taput ?" uz neki, meni do
tada neviđen osmjeh, uzvrati joj tetka Ehljimana." I kao i uvijek
horna za priču amidžinica Vasvija nastavi.
„Koljiko ti,Ehljo, ono sede isprošena ?" „Bogme dvije godine,
salj tri nedelje manje, ono dok je Latif došo is vojske. Tadijer se
vojska dugo služila, jok ka sat ha otiđi etega. Kupilji su mi vala
bilji sve što treba da se kupi. Ostalo je bilo još petoljirka i dva
šorvana da donesu kanađije onu noj uoči svadbe. Sve sam ti ja
to porezala i potkala. Te ljepote, te spreme. Svut se pričalo kako
bolju spremu, nit je ko spremio ni donijo od mene. A vala sam i
imala vakta daje spremim, uzvrati tetka Ehlja."Pantim vala,"nastavi
amiđinica Vasvija „ sve je bilo ugovoreno, salj dok Lato
dođe. Bilji su zvalji dvesta kuća, sve s kućom. Adem Deljin je
bio zvanica. Tek smo se bilji ispratilji na stanove. Te ljivade se
zazeljenelje, a svut po njima cvetalje jagljike i što ti ja znam koje
još cvijeće. Mogu ti rej ka birani cilj im alj tepih. No taput tepiha
nigđe nije imalo, sve su bilji ćiljimi i čerge, alj hirami. Miljina
hi je bilo pogljedat, a teško su se čuvalji ot grinje. Helje, Latif
dođe ka danas, a prosutra otoše kanađije. Osamnu četvrtak, a zaboravilji
da kupu bambone i ljebljebiju, te neda kot Ganovija, kupilji
su malo više kat se Ćamilj ženio pa him je ostalo. Mi žene
namirujemo iz stana u stan.
Malo se usput porečkasmo sa Ramizom Galjinom, ko će u
jenđe. Vala ja nijesam taput nikom makarila niti dala naprijet. Činelo
mi se da sam za sve ja najpreča. Bogme sam i ćuteke jela za to.
Na ravan više stanova već počeo narot da se kupi. Na jedan
kraj postaljeni mangal i đugumi za kahvu, a sa druge strane čore
u testije donosu vodu za piće sa Gure, a za harač sa Stejramina.
Ne prođe ni sahat ogreznu ljivada. Mi provirujemo kroz ljesu od
stana. Tija momaka, a tija konja. Čauš zovnu Reha da bidne buljukbaša,
a viknu svatovima da krenu za njim. Maljić i Zahir
udrilji u muzike i goč, sve plješti do Ljeporavna. Uto izbiše ovi
is doljne mahalje, a svatovi već polažu. Kat se to prolomi pucnjava,
neznaš jelj žešći Amir Ganof alj Juso Galjin. Bio je adet
da svatovi tamo noću po konaka, a ovaret nešto rešiše da se vrnu,
kažu tu bljizu u Gurdijelje pa mogu i na obdan. Ja uze Zaljifu
pa se malo ka sakrismo u onu kočiju za komoru da bidnemo uz
nevestu. Taktuk su išlje jenđe, a mi učogorismo da idemo. Sefo
Hamidof razigra sedljenika, a on mu nešće pravo no okrenu pa
preko jedne vratnice, za trohu je poginuo.
Do Gurdijelja ima ka jedan sahat hoda. Pratiše muštulukdžije,
a dok se oni vrnuše mi popričekasmo nadno Cukota. Ispret
kuća ispalje žene da gljedaju svatove. Stigosmo. Sćahu da
uvedu svatove unutra te neko zavika, jok more no na ljivadu, na
ovu ljepotu. Nas jenđe uvedoše doduše u sobu đe si ti. Uzgret
čuh kako se Adil Kasumof ljutaše šta smo šćelje u jenđe. Tebe bi
milo što sam ja došla đesmo ono čuvalje zaedno. Đe da sedneš
puno žena, a još komora. Čini mi se da me i danas bolji, neko mi
poturi boćanku na onu prostirku đe treba da sednem." Kaku boćanku
?"upita komšinica Eljmaza. „Епе, kaku boćanku,taput se
jenđama svašta podvaljevalo. Sramota je i da se priča,"veli moja
nana. A amiđinica Vasvija nastav: „Tamo upolje dajra, pije se
kahva sprema se ručak. Po ručku opet kahva pa posijen da ručaju
sretioci, nema povratka svatovima dok se sve sofre ne istaraksu.
Ja tu malo preskoči, bilji smo zaboravilji jorgan i rukavice da donesemo,
te su pratilji nekoga da hi uzme. A ti, Ehljo, došla pod
namešć da insan dva oka ne skine sa tebe. Vala je i Latif bio viđen.
Dođe vakat da se krene, tebe prstenovaše, popi se šerbet i krenusmo.
Mi malo poprve a tebe da posij en izvedu. Deca se nakupila
da sednu na sanduk, a dever him dava para dok imade sitno,
no mlogo dece pa koja nijesu uzela, nete živa da siđu sa sanduka.
Komoru već behu natovarilji jedva sedosmo u kočiju. Ne dadoše
ni Haziru bajrak dok him ne dade malo para, velju takaf je adet.
Vikalji su da ako neko ot sretioca prvi ujagmi da puca is ljivora
kat se krene ne vesta ima da zasudi čoveku. Ja ne pantim koje
prvi puco, a ti si mu vala sudila pa kogoj daje. Gurdijeljci him
behu postavilji nišan da gađaju, a i kamen da bacaju, bogme su
i košiju trčalji. U sve naši behu bilji bolji, sem košije. Košiju
him beše uzo Rasim Badić is Gurdijelja. Behu kupilji pare za
ručak i na muzike. Pošto te popeše na konja, ja te malo virnu
kros onu čergu ot kočije kad ti plačeš. Kamen ti u praću, neznam
šta ti falji za onakoga momka. Krenusmo, kad bismo preko ćuprije
ti baci mindilj, a eto ni sat neznam ko ga ujagmi. Usput se faljahu
što su sakrilji filjdžan. Kad bismo us Debelo brdo, svatovi
opet trčaše košiju. Kat se primakosmo ka kući, kat tamo svirka,
dovelji Šaka sa muzikama. O drugo, prelomi se pucanj, takaf trijesak
u mom vijeku nijesam čula. Sretoše nas, svatove uvedoše
u ona veljki stan pot šindru, neko prifaćinje konje, neko reda
obuću. Čuh kako neko pita, dalj je zvanica zvao mula Iljaza za
venčanje, u svatove nije bio. Tebe krenusmo ka onome stanicu
kraj kljijeta. Tamo ti spremilji musaf i nakonče. Kazuju ti kako
da ujđeš, da poljubiš prak i tako redom. Uvedosmo te, žene se
otimlju koja će bliže do tebe ja hi sve pomako da ti namešćim
mesto. Neko reče da ide hodža da hi venča. Večeralo se, džumbusilo
se do kasno. Zavikaše da se ispane, a ispret stana se nakupilo
momaka i devojaka, udrilji pesmu. Prvo trepetljiku pa
posljen var se, ne prevar se. Mi opet u namiru. Izutra ti uzimaš
ruku . kogoj uđe u tvoj stan i kazuješ darove. Serđiju ti rastrlji
čepčevrm oko stanova. Ljudi dolazu na ručak i da te daruju, pa
hitaju na Džumu. Neznam, davno je bilo a pričalji su da ti se
dosta dara pokupilo. Kat su šćelji da te daruju izvelji smo te da
hi malo podvoriš. Neko uze tablju i sve ot čoveka do čoveka. Ne
znaš staje ljepše slušat muzike, alj Mahita Husova kako se šalji.
Zaseo u sredinu i priča šta mu se dešavalo u životu. Svi se smiju,
a najače, čini mi se, Šefko Aljušof. Popodne se nakupio narot sa
svija strana, čak is Brniševa i Crnoče. Doduše nijesu dalji šareno
kolo, helj ovo u petak popodne je ženski džumbus. Ljudi su stoj
alj i sa strane iza plota, a i ko bi krenuo ovamo đe se đumbusi,
dočeko bi hi Arslan Selmof sa mačugom. Poređalji pokraj tebe još
jedno pešes nevesta da dvoru sa tobom. Sve obuklje katove sa zlatom
oko vrata, sve cafti.
Tako ti je bilo. Što bi vikalji, ljepota petak i subota. Ti si se
odma dofatila posla, izgajila decu, enehi ka zlato. Pričalo se ka
Ehljimana Latifovica. Danas je sve drukče. Alj šta hoj, takaf je
vakat."dovrši amidžinica Vasvija. Nedžma Miletić, VIII razred
OŠ “Jovan Jovanović Zmaj” Novi Pazar
Nastavnica, Mira Miletić
Januar - Decembar 2009. 81