Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak

Na 9. kongresu SKJ 1969. učvršćena je «liberalna koalicija» dok su «konzervativci-centralisti»
bili u opoziciji pokušavajući da se pregrupišu oslanjajući se na različite snage, čiji su interesi i
vrednosti bili manje ili više pogođeni decentralizacijom i liberalizacijom. Kardelj se ustalio kao
drugi čovek režima koji je podsticao, ali i sputavao zahuktale liberale, sve više utičući na
prirodu Titove arbitraže. Tito je, sve više padao pod uticaj okruženja novih ljudi (Dolanc, KOS
itd.), direktno je komunicirao sa šefovima republičkih partija bez jačeg posrednog uticaja
saveznog partijskog organa (Izvršnog Biroa CK SKJ) držeći vojsku i policiju pod ličnim
nadzorom. Sistemom naizmeničnog predstavljanja u Izvršnom birou Tito je utopio sve vodeće
ličnosti u jedan amorfni organ, ostavši sam izvan njega. Drugog čoveka po operativnoj moći
nije bilo. Kardelj je bio suveren u ideološkim pitanjima, a u Izvršnom birou izdvaja se S.
Dolanc kao ličnost posebnog Titovog poverenja. L. Perović tvrdi da je u ovom periodu Mijalko
Todorović uzaludno težio stvaranju jakog centra koji bi parirao Titu. U ovom periodu
najuočljiviji su Titova nesigurnost, lutanje, oklevanje, pa i pogrešne procene opasnosti
nacionalizma. Bolje obavešteni posmatrači iz vrha partije sticali su utisak da sa Titom neko
manipuliše, da u Izvršnom birou deluje neformalna grupa koja intrigira i lansira informacije da
je Srbija protiv Tita. Što je Tito više stario to je njegovo okruženje više ličilo na dvor.
Drugarstvo su potiskivali dvorjani i ceremonijal. Intrige su dekor svake zatvorene politike, a u
atmosferi međunacionalnog nepoverenja i boljševičkog straha od frakcija mogle su imati
značajnu ulogu.
Posle uklanjanja Rankovića Srbi su ostali bez vodeće političke ličnosti u najužem vrhu. Novo
vođstvo srpske partije preuzeli su liberalni reformisti, po «tehnokratsko-menadžerskim»
pogledima slični hrvatskom vrhu, ali u nacionalnom pogledu ućutkani. Posle Rankovićevog
pada kod Hrvata je slabilo uverenje da uvek posle svega Srbi pobeđuju. Naporedno oživljavanje
jezičkog nacionalizma i ekonomskog separatizma bio je hrvatski odgovor na nagoveštenu
decentralizaciju federacije. Uvek dobro obavešteni predsednik bio je na oprezu čvrsto držeći
vojsku i policiju pod vlastitim nadzorom kao ultima ratio čistki koje je obavljao kroz partiju.
Na kritici poražene centralističke struje probijalo se novo načelo «politike čistih računa». Hrvati
su tražili dalje razvlašćenje federacije, a strani posmatrači su zapažali da se u Hrvatskoj pad
saveznog unitarizma sve više predstavljao kao Pirova pobeda jer su najveće banke i
spoljnotrgovinska preduzeća ostali u Beogradu (Rusinow 1977, p, 275). Izgleda da je u pogledu
koncentracije finansijskog kapitala sada situacija bila drugačija od one između dva svetska rata,
kada je od ukupnog privrednog kapitala u Jugoslaviji, koji se 1928. cenio na oko 2,5 milijardi
dinara u zagrebačkim bankama bilo oko 2 milijarde (Gligorijević 1986, str. 87). Verovatno se
stoga hrvatska buržoazija nije opirala Aleksandrovoj diktaturi 1929. Tome nasuprot, početkom
1970-ih, po svedočenju Tripala, dve trećine jugoslovenskog finansijskog kapitala bilo je u
Beogradu, u saveznim bankama i spoljnotrgovinskim organizacijama, što je vodilo
administrativnom prelivanju dohotka i deviza (Tripalo 1990, str. 86, Rusinow 1977, p. 275). U
Sloveniji se 1969. javljaju zahtevi za revizijom materijalnih odnosa prema federaciji i glasovi
da je i Slovenija eksploatisana, u Makedoniji se javljaju otpori slovenačkom pritisku. Tripalo
svedoči da je u jednom razgovoru 1971. Marković stavio Kardelju primedbu u vezi sa
promenama u federaciji, da oni, Slovenci hoće da im Srbi čuvaju granice kako bi se Slovenija
bogatila na jedinstvenom jugoslovenskom tržištu (Tripalo 1990, str. 133). Gotovo sve republike
su isticale da su eksproprisane i bile osetljivije na gubitke nego na dobitke. Počeli su zamršeni
sukobi oko ekonomskih pitanja koji su bili širi od srpsko-hrvatske napetosti. Hrvati su tražili
svoje devize od turizma, bosanske i srpske firme svoj udeo u snabdevanju turizma hranom, a
srpske čeličane svoj novac od prodaje hrvatskih tankera. Devizno pitanje bilo je neobično
upadljivo. U Hrvatskoj se sa jačanjem turizma širila teza da bi ova republika bila Švedska da
nije iznošenja deviza. Povodom hrvatske kritike SIV-a i budžeta federacije 1968. Kardelj, M.
Todorović i M. Špiljak tvrdili su da se izaziva politička kriza zbog desetak milijardi dinara
(Tripalo 1990, str. 91). U nekoliko navrata Tito je 1971. pominjao da «Hrvatska ima veliki
priliv deviza, a da joj malo ostaje» i da «devizni problem treba rešiti» (Tito 1977 b, str. 420-
421, Perović 1991, str. 294, Dragosavac 1985, str. 149). Egzaktno svođenje računa bilo je teško
i rizično, jer je vodilo presecanju privrednih veza i zajedničkog tržišta.
113