Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak
Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak
Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak
You also want an ePaper? Increase the reach of your titles
YUMPU automatically turns print PDFs into web optimized ePapers that Google loves.
173-174). Balkan je pored nestabilne okupatorske volje, bio izložen i uticaju domaćeg<br />
haotičnog političkog nasleđa.<br />
Nije cilj ovoga izlaganja da ni izdaleka pruži celovitu sliku jugoslovenske socijalističke<br />
političke kulture, niti glavne uzroke njene promene. Biće reči najviše o sadržajima koji su<br />
vezani za Titovu aktivnost, strukturnim i ličnim aspektima ponašanja vođe. Određene procese<br />
vezane za Titovu ličnost na vlasti donekle je moguće apstrahovati iz složenog događajnog niza<br />
jer je u osnovi reč o relativno homogenom istorijskom razdoblju (1945-1990) u unutrašnjem i<br />
spoljnopolitičkom pogledu. Jednopartijski režim u Jugoslaviji i u njenom okruženju, relativno<br />
visoki ugled ideje i prakse socijalizma u svetu i postojanje blokovske i ideološke podele sveta<br />
uslovili su neprekinuti kontinuitet političkih i idejno-ideoloških procesa u periodu Titove vlasti<br />
i njegovog posthumnog neprikosnovenog kulta. Unutar ovog perioda bilo je nekoliko značajnih<br />
unutrašnjih i spoljnopolitičkih prekretnica Titove politike koje su modifikovale, ali ne i<br />
strukturno izmenile osnovna opredeljenja jugoslovenskog vrha. Tito je na vlast došao kao<br />
čvrsto formiran, iskusan i zreo komunista, osvedočen u ilegalnom radu i oslobodilačkoj borbi.<br />
Takav je i sišao sa političke scene, a čvorna lična načela, kao i ideologija partije koju je vodio<br />
bili su relativno postojani. Ova okolnost u mnogome olakšava prikaz političke kulture<br />
razdoblja; jer što je istorijski proces duži to se jasnije ispoljava njegov dublji smisao i funkcija<br />
njegovih aktera. Pri tome treba imati na umu različite faze relativno homogenog razdoblja i u<br />
njima prisutno različito uspešno usklađivanje gipke spoljne i kruće unutrašnje politike.<br />
U autoritarnom boljševičkom okviru i zatočen domaćim konzervativnim nasleđem, Tito i KPJ<br />
bili su snažni inicijatori protivrečne modernizacije jugoslovenskog društva. Ostvarenje ciljeva<br />
modernizacije je na trusnom području iziskivalo složeni politički manevar i gipku taktiku kojoj<br />
nisu bili dorasli mnogi raniji balkanski vlastodršci. Nagla, ubrzana i radikalna modernizacija<br />
svih segmenata društva iziskivala je snažna organizaciona sredstva. Iz rata i armije izrasla<br />
monolitna i jedinstvena partija, lišena frakcija, bila je za Tita jedina pouzdana avangarda<br />
radničke klase, garancija jedinstva države i najpouzdanija poluga vlasti. U svim fazama<br />
njegove vlasti prioritet tzv. partijskog nad državnim pravom bio je nesporan. Uverenje da je<br />
jednopartijski režim nadmoćan nad višepartijskim, da demokratija treba da bude podređena<br />
socijalnoj pravdi, zatim kritika pravnog formalizma, relativizacija građanskih prava i dinamičko<br />
shvatanje ustavnosti jesu načela klasičnog boljševizma, ali i uporišne tačke Titovog viđenja<br />
legitimnosti socijalizma. Tito se i na vlasti teško oslobađao opsesije jedinstvom partije iz<br />
ilegalnog doba, a prioritet socijalne jednakosti i idejno-ideološke homogenosti nad<br />
pluralističkom demokratijom bio je za njega aksiom. Unutar ovog gledanja podsticao je i<br />
podržavao raznolike demokratske ideje, ali pod uslovom da se ne pređe Rubikon, a to je bio<br />
monopol na vlast radničke partije, njenog vrha i vođe (Milosavlevski 1990, str. 181, Perović<br />
1991, str. 194). Monolitnost je pravdana spoljnom opasnošću, naročito sovjetskom budnošću, a<br />
zatim strahom od frakcijskog rasula koje bi podstaklo nacionalne sukobe. Teško je reći da je<br />
Titova vlast bila nelegitimna s obzirom na masovnu podršku partiji i vođi, ali i levičarski duh<br />
epohe. Poželjna beskonkurentska vizija društva, koju je nametala komunistička partija, bila je u<br />
znaku retoričke nadmoći bratstva i jedinstva i ekskluzivnog jugoslovenskog puta u pravedno i<br />
demokratsko društvo. Zamisao i praksa neposredne samoupravne demokratije proizvođača koju<br />
nadzire partija kao umna radnička avangarda oblikovala je političku kulturu koja je trpela<br />
snažne proliberalne uticaje različitog porekla. Ovi su izvirali iz otvorenosti prema svetu, zatim<br />
zahuktale i imperativne kritike staljinizma i sovjetske prakse, ali i potreba tržišta i nacionalnodržavne<br />
decentralizacije. Beskonkurentskoj propagandi u višepartijski i konstitucionalno<br />
relativno neiskusnoj sredini nije bilo teško da nesporni rast standarda i socijalnu sigurnost u<br />
dužem periodu prikaže pre svega kao rezultat aktivnosti partije i time obezbedi lojalnost.<br />
Istražujući pretenziju na legitimnost, veru u legitimnost i oblike vršenja vlasti Veber je čak<br />
tvrdio da se ne mora uvek ispitivati ispravnost legitimišućih normi. Lojalnost se, naime,<br />
obezbeđuje ukoliko se pojedincima osiguraju lični interesi i vrednosti (materijalna jednakost,<br />
pravda, mir i solidarnost, a zatim efikasnost i materijalno tehnički napredak). Sve do polovine<br />
1960-ih Titova vlast se mogla osloniti na rezultate ekonomskog razvoja i modernizacije. Sa<br />
pojavom ekonomskih teškoća, a kasnije i krize rasli su nezadovoljstvo i sukobi, a time i<br />
59
Change language