Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak

ideološko nepoverenje (Auty 1980, p. 337). Premda je nije ispuštao, nikada nije bio opijen
vlašću u meri da bi izgubio oprez, niti je bio korumptivan iako je živeo u raskoši. Donekle
zlopamtilo, ipak nije bio okrutan i osvetoljubiv niti se gubio u paranoidnim čistkama. Iako
nemilosrdan u uklanjanju partijskih frakcija u osnovi je, kako zapaža F. Oti, Tito bio human
čovek, normalan i u mnogim stvarima sasvim običan. Nesvakodnevna harizma ga je,
istovremeno, uzdizala iznad običnog političara, a britanska istoričarka je još za Titovog života
zabeležila da je jugoslovenski vladar obezbedio sebi mesto u istoriji svoje zemlje, komunizma i
svog doba (Auty 1980, p. 345).
Slične ocene izneli su i mnogi posmatrači (Vasović 1982), a trebalo bi ih dopuniti u svetlu
zapažanja nekih bližih Titovih saradnika, koji su se pre ili kasnije razišli s njim, ali su, tome
uprkos, pokušali da ga nepristrasnije i bez osvetoljubivosti ocene, ne osvrćući se na spoljne
okolnosti i ideološki preovlađujući sud (Đilas, K. Popović, Nikezić, Dedijer). Reč je o
obrazovanijim i liberalnijim saradnicima, lišenim nacionalističkih i ideoloških isključivosti, koji
su jasnije uočavali ograničenosti Titove politike. Oni se slažu da je Tito bio čovek nesumnjivog
političkog dara, ambiciozan, sa silovitom intuicijom i impozantnom samodisciplinom. Bila je to
ličnost upadljivo oštre i brze inteligencije i snažne i selektivne koncentracije. Po tome je bio
nalik Staljinu, ali mu je mišljenje bilo opreznije, a koncentracija još budnija. Đilas je,
verovatno, izneo psihološki najpotpuniji profil Tita ističući protivrečni spoj nekih karakternih
crta (Đilas 1990). Bila je to živahna i malo nervozna, ali samokontrolisana i osećajna ličnost.
Fizički markantan, snažne i izdržljive telesne građe, uvek je ostajao na izvesnom odstojanju,
neprobojan i nedokučiv. Sledeća crta koju njegovi saradnici ističu je ozbiljnost, odgovornost,
savesnost i urednost na poslu i samouverenost. Operativnost, odsustvo besplodnog
konferencijašenja i suvišnog nijansiranja (akcije umesto teoretiziranja) karakterisali su Titovu
svakodnevicu. O tome je i sam govorio: «Ja, prvo i prvo, ne mogu vidjeti na stolu nesvršen
posao. Vrlo rijetko se desilo da se nešto zametne... Ja imam običaj da odmah, čim nešto
dobijem, pristupim poslu da to završim... Ali uglavnom na mojim stolovima predmeti ne smiju
stajati (Tito 1980, str. 528). Ćosić, pak, tvrdi da je njegova samodisciplina bila militaristički
prožeta maršalskim uvažavanjem i pokoravanjem protokolu (od oblačenja i poštovanja vremena
do ponašanja prema stranim državnicima). Čitava država služila je izvršavanju njegove
svetskoistorijske dužnosti i uloge. U takvoj autoritarnoj i hijerarhijskoj formi, pompeznom
opsegu svog protokola i nastupa, impresionirao je okolinu i strance (Đukić 1989, str. 115).
Đilas napominje da Broz nije bio zlopamtilo (Đilas 1990, str. 127), a Nikezić zapaža da je
izbegavao vladarsku naprasitost (Đukić 1990, str. 94). Izgleda da ni Broza nije mimoišla
sudbina mnogih vladara, da mu je sa jačanjem kulta i idolatrije slabila samokritičnost, a delom i
osećaj za konkretno i moguće. Uprkos deklarativno skromnoj oceni vlastitog značaja (koji
nikada nije odvajao od uloge partije), njegova samodisciplina i odgovornost u vršenju
državničkih poslova bila je prožeta naglašenom svešću o svom svetskoistorijskom značaju
(Đukić, 1989, str. 116). Đilas zapaža da je uvek i u svemu držao do svog dostojanstva i
izuzetnosti i nikada se nije mogao zateći u nedoličnoj pozi, a Ćosić smatra da je druga strana
ovog samopoimanja bio monarhistički stil zatim luksuzan način života i rasipništvo iznad
mogućnosti zemlje. Tome nasuprot, Dedijer ističe pragmatičnu stranu Titovog ceremonijala i
oblačenja. Kada je Dedijer jednom prilikom upozorio Tita na mnogo njegovih uniformi, ovaj
mu je uzvratio da u Jugoslaviji ima tek nekoliko stotina hiljada intelektualaca; da ih ima više,
nikada ne bi nosio tolike uniforme. Ali dodao je «....ti ne poznaješ mentalitet većine našeg
naroda, pogotovo seljaka. Ocu seljaku je najveća želja da mu sin pobegne iz sela i postane
državni službenik u lepoj uniformi» (Dedijer 1991, str. 126). U Titovim skupim rashodima
treba razdvojiti sredstva za lično bogaćenje od sredstava za reprezentaciju države. Republike i
opštine utrkivale su se ko će Tita više darivati, darovi i vile ostali su državi, a skupa putovanja
dizala su zemlji ugled i u spoljnopolitičkom i trgovinskom pogledu se isplatila. Uz rečeno treba
dodati da su neasketski vladari manje skloni nasilju od asketa koji vlastito materijalno odricanje
manje ili više prinudom nameću podvlašćenima. Komunistička doktrinarnost davala je neke
važne nijanse Titovom neasketskom životu. Porodicu (sinove i unuke) držao je u pozadini,
štitio od javnosti, položaja i većih privilegija. Premda nije odoleo iskušenju doživotne vlasti
206