Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak

Mihaila, kada je Blaznavac (1824-1873) prvi uspešno upotrebio vojsku za rešavanje unutrašnje
politike. Njegov primer se pokazao zaraznim, a topčiderska katastrofa je, kako je zapazio S.
Jovanović, maja 1868. objavila ulazak vojske u srpsku unutrašnju politiku. Vojska je postala
aktivni katalizator društvenih i političkih promena u zemlji lišenoj ugledne dinastije, staleškog
plemstva i nerazvijenog parlamentarizma. Kralj Milan (1854-1901) se takođe oslanjao na
vojsku, a njegov sin Aleksandar Obrenović (1876-1903) je 1893. vojskom oborio namesništvo,
da bi sam bio žrtva vojnog puča 1903. Bila je to najbrutalnija balkanska verzija rimskog načela
exercitus facit imperatorem. Vojska je dovela Karađorđeviće na presto, ali vojna pretnja novoj
dinastiji nije iščezla. Ponajmanje izraženu ličnu vlast Petra I Karađorđevića (1903-1914) trajno
je ograničavala vojska koja ga je dovela na presto i kojoj se osećao dužan, kao i osioni radikali
koji su sveli uticaj kralja u granice institucionalno labilne ustavne monarhije. Regent
Aleksandar se u Solunu 1917. obračunao sa pretorijanskom vojnom strujom «Crna ruka» i uz
pomoć vojske odlučio o kraju rata i karakteru buduće države. Srpska vojska bila je važan
oslonac i sprovodnik unutrašnje politike kralja Aleksandra koji je vojskom otvoreno pretio
hrvatskim političarima: «Ama doći će Pera (Živković) da im pokaže, oca im hrvatskog»
(Stanković 1995, str. 74). Premda se oslanjao na vojsku, Aleksandar se najviše plašio kako će
na ličnu vlast reagovati zaverenička Šumadija. Izgleda da je vojni otpor namesničkom režimu i
knezu Pavlu Karađorđeviću (1893-1976) počeo još 1937. godine (Petranović 1993 a, str. 127).
Godine 1929. vojna diktatura je privremeno spasla državu od rasula, a marta 1941. vojni puč je
provocirao fašističku odmazdu, građanski rat i raspad države. Uz pomoć oružane sile Tito i KPJ
su 1945. uzeli vlast, a vojni kadrovi su bili važna osnova uprave nove države. Da bi se ojačala
lojalnost vojske, trebalo ju je kontrolisati partijom i posebnim nadzornim organima. Do početka
šezdesetih godina slike šefa države bile su maršalske, u uniformi, a od tada se sve više slika u
civilnom odelu. Uprkos Titovoj realnoj maršalskoj naredbodavnoj moći i velikom ugledu u
vojsci, strah od zavere je bio prisutan, ali i spremnost da se vojskom zavede red (Perović 1991,
str. 257). Najozbiljnija čistka vojnog vrha usledila je 1948. zbog tzv. «zavere generala»
proruski nastrojenih (Banac 1990, str. 158-161). Ova vojna kriza je nagnala vrh partije da
osigura privilegije oficirskom kadru i uz pojačani partijski nadzor vojske smanji pretorijansku
opasnost. Menjajući dinastije i unutrašnje uređenje države, vojska je imala aktivnu (progresivnu
ili konzervativnu) ulogu u istoriji Balkana, čiji vladari nisu uniformu nosili samo simbolično na
paradama. Militaristički obrazac ponašanja bio je okosnica političke kulture svih domaćih
vladara, a autoritet oficira kod podvlašćenih nije nikada bio ugrožen. Vojska nije isticala samo
oslobodilački učinak u borbi protiv fašizma, već joj je u etnički izmešanoj Jugoslaviji pridavana
integrativna, kohezivna uloga. Izražena vojna komponenta balkanske političke kulture, naročito
kod vođa, nije imala za posledicu opštiju militarizaciju života kao npr. u Pruskoj 18. i 19. veka,
već je u relativno monolitnoj političkoj strukturi poimana u aktivnom moralno- oslobodilačkom
i herojskom smislu.
U ideologijama političkih partija prisutno je raznovrsno negovanje borbenog ponašanja,
discipline, budnosti i opreza prema različitim oblicima uvek aktivnog spoljašnjeg ili
unutrašnjeg neprijatelja. U autoritarnoj boračkoj tradiciji akutna je i relativno spontana potreba
pobunjenog naroda za nepogrešivim vođom i brižnim starateljem. Ona delom neutrališe
nelagodnosti ksenofobije, tj. stalne opterećenosti budnim neprijateljem. Prikazujući trajnije crte
balkanskog etničkog mentaliteta, J. Cvijić i V. Dvorniković uočili su autoritarni etnocentrizam
(kruto poistovećivanje sa vlastitom grupom do samoodricanja), apsolutizaciju mita o junaku
koji se žrtvuje, impulsivni aktivizam, osudu pomirljivosti i kompromisa kao poltronstva,
hajdučki zaverenički temperament i sl. Iskustvo robovanja i ratovanja je u ideologijama
različitih partija ostavilo traga u obliku manje ili više usklađenog ili protivrečnog sapostojanja
manihejske svesti (potrebe za neprestanom borbom usled stvarne ili umišljene ugroženosti) i
težnje za beskonfliktnom zajednicom klasnih interesa po uzoru na idiličnu patrijarhalnu
zadrugu. Do poželjnog društva dolazi se samo borbom, a u borbi se vojska ili partija kale i
organizaciono snaže. Borba ima višu etičku vrednost od pasivnosti i kompromiserstva. Dedijer
je, međutim, oslanjajući se na Cvijića, u naglašeno krutom boračkom mentalitetu uočio i
sklonost koja mu je potpuno oprečna. To je konvertitstvo ili dogmatsko preobraćanje kao
27