Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak

vlastodršcima koji su prošli sličan put, Đilas drži da je Tito spadao u najracionalnije i
najodmerenije. Izvlačio je pouke iz sudbine Staljina i destaljinizacije, pa je spoznao „varljivost
mesta u istoriji” i gubio poverenje u teror (Đilas, 1994: 262). Za razliku od Ćosića, Đilas je
mišljenja da je Titova lična epikurejska okrenutost životu olakšavala dedogmatizaciju i
raslojavanje partije i društva. A motivi mu nisu bili isključivo vlastodržački, već ideološki i
lični. Uvek se živo starao za narod, za svakodnevicu sirotinje - ne samo zbog brige za političku
situaciju nego i zbog pamćenja vlastitog siromaštva. U sebi je gledao podjednako narodnog
vladara i partijskog vođu, a prvo mu je bilo važnije i trajnije (Đilas, 1994: 263).
Lišen nacionalističkih predrasuda, Đilas u Titu ne gleda nastavljača austrougarskog cepanja
srpstva niti hrvatskog odroda koji se prodao Srbima. Tito je bio sav u jugoslovenskoj realnosti,
trudeći se da odbrani i učvrsti Jugoslaviju kao nezavisnu državu (Đilas, 1990: 74). Uprkos
krupnim dostignućima (kulturna, socijalna, međunacionalna), ipak su Titove tekovine ostale
nedovršene i nepostojane. Glavnu unazađujuću komponentu Đilas je uočio u Titovoj trajnoj
privrženosti lenjinističkoj ideologiji, autokratskoj vlasti i monopolskoj partiji. Osim toga, u
poplavama idolatrije kod Tita je slabila samokritičnost i osećanje konkretnog i mogućeg. Da je
vođa bio manje potčinjen magiji vlasti i ideologije on bi, opirući se sovjetskom pritisku, dao
značajnije i dalekosežnije rezultate. Premda je samopregorno osećao istorijski trenutak, Tito je,
mučno se probijajući kroz dogmu, i skučavao životne tokove, ograničavao građanske slobode i
manipulisao ljudima. Ovaj Đilasov dijalektički zaključak je, s obzirom na njegovo liberalno
opredeljenje (čiji je neizbežan sastojak antikomunizam), prilično umeren. Neopterećen
nacionalnim predrasudama i partijskim interesima trudio se da prevlada tipične disidentske
isključivosti, pa je pred kraj života izneo relativno diferenciranu ocenu Titove uloge. Poznajuči
Tita, ali i boljševičku tehnologiju vlasti, prilično uspešno je kod Tita razdvajao uže lične, dublje
ideološke i političko - pragmatične motive. U Đilasovoj karakterizaciji Tita uočljive su različite
tipične i netipične crte jugoslovenskog komunističkog vođe. Titovo promišljeno iskustvo i
odmerenost i gipkost u upravljanju su za ovu sredinu bile vanserijske i nesvakodnevne. U tom
pogledu se upadljivo razlikovao kako od minulih balkanskih vladara, tako i svojih boljševičkih
savremenika na vlasti. Izgleda da su pomenute osobine više uticale na vladanje nego tipične
crte političara kojima se nije uvek mogao oteti niti ih u svakom trenutku nadrasti.
4.
Harizma Tita kao i svih socijalističkih vladara je svojevrsna kombinacija autoriteta službe
(ideologije i partije) i ličnosti (partijskog vođe). U strukturi Titove harizme neskriveno je
prevladala lična nad službenom komponentom, a spoj spontanog prihvatanja i manipulativnog
nametanja Titovog autoriteta složen je i višeslojan. Ne manje je složen proces kastracije Titove
harizme (od prećutkivanja do demoniziranja) u bivšim jugoslovenskim republikama.
Intelektualci su imali važnu ulogu u jačanju i rušenju Titovog autoriteta. Arapska poslovica da
su najbolji oni vladari koji traže društvo mudrih ljudi, a najgori oni mudri ljudi koji traže
društvo vladara samo donekle važi za Titov režim, jer je ovaj uz retke izuzetke uživao solidnu
podršku inteligencije i njenih vrhunskih predstavnika. Sa Krležom se redovno družio, Ćosića je
vodio na duge svetske turneje, Andrić je podržavao režim, a niz značajnih domaćih pisaca,
naučnika i umetnika je iskazivao spontanu podršku Titu (Mutavdžić, 1977; Vasović, 1982).
Slavni antifašistički gerilac i antistaljinski reformator socijalizma za života bio je zanimljiv i za
naprednu inteligenciju van zemlje. Osim retkih izuzetaka, kritičke sumnje u zemlji su se počele
javljati krajem 1960-ih, ojačale su nakon Titove smrti, a javno iznošene tek sa uvođenjem
višepartijskog sistema. Razbuđena kritika, kao ni minula apologija, nije bila istovrsna. Što je
isključivost kritike ili apologije bivala izrazitija to je celina Titove aktivnosti ostajala
zamagljena. U tom pogledu Ćosić je jednostraniji od Đilasa, pa i od Krleže. Njegova
neistorična gledišta su primer plitke demonizacije koja je znatno ispod nivoa Đilasove
diferencirane i razvijene ocene. S druge strane, Krležina podrška Titu je prilično složena,
izdignuta iznad pukog svečarskog veličanja i pragmatične partijske potrebe za jačanjem
187