Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak

američku podršku Jugoslaviji zamenjuje «uslovna» podrška (Petković 1996, str. 316), tj.
podržava se celovitost Jugoslavije samo ako ne protivreči interesima SAD, a ne zbog opasnosti
da ova pređe u tabor Rusije. Period američke pomoći bez ustupaka nepovratno je minuo. Kod
celovite ocene Titove spoljne politike treba imati na umu osobenu i neponovljivu geopolitičku
poziciju Jugoslavije, ali i činjenicu da je Tito doprineo stvaranju takve povoljne konstelacije, a
ne da ju je samo vešto koristio.
3. Nesvrstanost
U hijerarhijskom svetskom poretku bili su prisutni različiti napori podređenih zemalja da se
odupru vazalnom položaju stvaranjem koalicija država sličnog položaja ili korišćenjem
suprotnosti velikih sila. Zahvaljujući napetosti između blokova, Tito je izborio i štitio
nezavinost države tražeći oslonac u Trećem svetu, lišen iluzija o prijateljstvu velikih sila. U
istoriji Balkana politika ekvidistance nije bila bez tradicije. Ilija Garašanin, ministar inostranih
dela kneza Mihaila, prvi je izgleda shvatio diplomatski problem Srbije: kako nakon oslobođenja
od Turske ne pasti u još veću zavisnost od Austrije i Rusije. Raskidajući sa uskim
«šumadinstvom» T. Vučića, Garašanin i knez Mihailo su spas Srbije gledali ne u maloj
šumadijskoj nego u velikoj balkanskoj politici, sa osloncem na države koje nisu mislile na
osvajanje Balkana.
Snažnoj i nezavisnoj balkanskoj državi težili su i potonji srpski i jugoslovenski vladari, ali je to
izgleda pošlo za rukom jedino Titu. Traganje za novim međunarodnim osloncem počelo je
odmah nakon raskida sa Staljinom. Kineska revolucija 1949. je ohrabrila KPJ, potvrdila da
sovjetsko iskustvo nije univerzalno i da SSSR nije jedina velika socijalistička sila. Ali podrška
od NR Kine nije došla. Nešto više podrške stiglo je od evropske socijaldemokratije, da bi se na
kraju Jugoslavija okrenula Trećem svetu. Postepeno se širilo uverenje da su nove azijske države
progresivne, pa jača saradnja sa njima, a u UN se delegacije Indije, Egipta i Jugoslavije redovno
konsultuju. Ipak je sve do polovine 1950-ih jugoslovenska spoljna politika evropocentrična.
Zbog izraženijeg radikalizma azijski socijalisti (naročito oni u Burmi) bili su privlačniji KPJ od
zapadnoevropske socijaldemokratije. Dedijer navodi da je još 1951. J. Đerđa govorio da je
najbolji način da se razbije izolacija Jugoslavije »ako se oslonimo na novooslobođene kolonije,
a pre svega na Indiju» (Dedijer 1984, str. 554), a Tepavac tvrdi da je Koča Popović prvi izneo
ovu ideju. Izgleda da je Titov boravak u Indiji i Burmi 1954/55. bio prvi korak ka nesvrstanosti.
Sam Tito je pominjao da je do ideje nesvrstanosti došao posle sastanka u Bandungu aprila 1955
(Tito 1982. str. 99).
Bio je to period kada se i sovjetska diplomatija uspešno povezivala sa novooslobođenim
kolonijama. Juna 1955. Nehru je posetio SSSR, a iste godine je Hruščov bio u Indiji i Burmi.
Za Sovjete i Jugoslovene, podjednako, Gandi i Nehru su prestali da budu sitnoburžoaski
pacifisti i prerasli u borce protiv imperijalizma. Titu nije smetalo to što su Naser i Sukarno
uklonili komuniste u vlastitim zemljama. Egipat je posredstvom Čehoslovačke dobio oružje od
SSSR-a, a sovjetska saradnja sa nacionalističkim arapskim pokretima je u ovom vremenu
sprečila britanske i američke pokušaje da na Srednjem istoku stvore novi antisovjetski blok. U
tom sklopu jača i značaj Tita za Sovjetski Savez. Sredinom 1950-ih godina vrh SKJ je procenio
da bi Jugoslavija u Evropi bila ekonomski inferiorna, tj. ostala sirovinski privezak Zapadne
Evrope. Tome nasuprot, saradnjom sa nerazvijenim afričkim i azijskim zemljama mogla bi biti
vodeća politička snaga, osiguravajući istovremeno tržište za mladu jugoslovensku industriju.
Kada se Tito februara 1955. vratio sa dvomesečnog puta u Aziji, bio je u političkom i
duhovnom smislu gotovo novi čovek (Bekić 1988, str. 674). Revolucionar i državnik malog
naroda, koji je lične ambicije i perspektivu svoje zemlje do tada video u Evropi, «doživeo je u
drevnoj i nepreglednoj Indiji kulturni i politički šok». Susret sa Nehruom je rođenog, politički
talentovanog operativca nagnao da izmeni spoljnopolitičke planove, «otrese se balkanske
samoživosti i evropocentričnog obzorja i gotovo preko noći pretvori u građanina sveta i
svetskog državnika» (Bekić 1988, str. 674). Unutar nesvrstanih Jugoslavija sebe nije više
149